Profesor Svetislav Maraković, hroničar čačanske košarke, javio nam se još jednim sjajnim prilogom. Ovo je priča o Aleksandru-Aci Stefanoviću, zvanom i znanom i kao Aca Puš, koji je ceo radni vek proveo u službi sporta i posebno košarke. U magičnoj igri pod obručima bio je igrač, trener, delegat, funkcioner, novinar i publicista.

Pored toga što je istovremeno radio nekoliko poslova, Aca Stefanović je poznat i po tome što ima dva nadimka. Neki Čačani ga oslovljavaju sa Puš (on tvrdi da je to skraćenica od imaginarne funkcije „predsednik Udruženja švalera“), a drugi sa Profesor (logično, s obzirom da je ceo radni vek proveo u čačanskoj gimnaziji). Retki ga dozivaju punim imenom.

Rođen je u Čačku poslednjeg dana oktobra 1931. Još dok je bio učenik umrla mu je majka Ruža, pa je o njemu i dvojici mlađe braće brinuo otac Radič, trgovac. On im je i usadio ljubav prema sportu. Četvororazrednu osnovnu školu i dva razreda gimnazije Aca je završio u Čačku, pa je (1949.) upisao Srednju fiskulturnu školu u Zemunu. Još kao učenik (od 1947.) počeo je da trenira košarku. Njegovim putem pošla su i braća Raško (kasnije bio košarkaški sudija i trener) i Bobo (skoro dve decenije bio je prvotimac Borca i njegov kapiten).

Kao gimnazijalac bio je učesnik 11. Svesokolskog sleta u Pragu (1948). Po odlasku iz Čačka prešao je u Partizan, pa u Crvenu zvezdu. U mlađim kategorijama večitih rivala zadržao se po godinu dana, a onda (1951), na poziv doktora Bola Denića, vraća se u matični klub. U Borcu ostaje do kraja igračke karijere. Sa Borcem dva puta ulazi u Prvu saveznu ligu (1952. i 1954), ali oba puta igrali su samo po jedno leto.

Ekipa Borca koja je prvi put igrala u Prvoj saveznoj ligi (1952): Mioljub Bole Denić, Tomislav Ristić, Zvonimir Đurić, Mićo Trifunović, Slavoljub Smiljanić, Milorad Miketa Đurić, Aleksandar Stefanović, Vladimir Bondarenko, Dobrivoje Azanjac, Dušan Jakovljević, Srećko Ikodinović i Radomir Stefanović (svi su završili fakultete)

Po završetku fiskulturne škole (1953) Aca Stefanović je  raspoređen za nastavnika fiskulture u Tutinu, ali sticajem srećnih okolnosti tamo nije otišao, već je postao nastavnik u glasovitoj čačanskoj gimnaziji, gde je ostao sve do penzije (1953–1991). Tu je osnovao Sportsko društvo Gimnazijalac, koje je postizalo zapažene rezultate na školskim takmičenjima. Honorarno je predavao u čačanskim srednjim školama: Šumarskoj, Tehničkoj i Medicinskoj, ali i na Agronomskom i Tehničkom fakultetu i Pedagoškoj akademiji u Užicu. Zanimljivo je da su i u gimnaziji sva trojica braće radila zajedno. Uz nastavni rad i aktivno bavljenje košarkom i novinarstvom, stizao je da uči i usavršava se. Višu trenersku školu – odsek košarka završio je u Sarajevu (1967), gde i Fakultet za fizičku kulturu (1975). Pored toga, pohađao je seminare za učitelje plivanja i učitelje skijanja. Na hiljade Čačana naučio je da plivaju i skijaju. Kao priznanje za svoj prosvetiteljski rad dobio je zvanje pedagoškog savetnika za fizičko vaspitanje (1985).

Slika iz igračkih dana

Još kao aktivan igrač počeo je da se bavi trenerskim poslom. Trenirao je žensku ekipu, pionire i juniore Borca. Trener prvog tima Borca bio je punu deceniju (od 1960. do 1970.) uz jednu pauzu od 17 kola u sezoni 1967/68 (kada je tim predvodio Josip Sever). Od Borca je stvorio respektabilnog prvoligaša u zemlji koja je bila svetski prvak.

I treći ulazak Borca u Prvu saveznu ligu vezan je za njegovo ime, ali ovog puta kao trenera. Borac je 1965. bio pobednik kvalifikacija održanih u Ivangradu (kuriozitet predstavlja podatak da su na sva tri kvalifikaciona turnira – 1951, 1953. i 1965. rivali Borca bili košarkaši iz Berana), pa se od naredne godine takmičio u elitnoj diviziji. Naslednicima je ostavio potpuno definisan i uigran tim sa iskustvom igranja u našem najkvalitetnijem takmičenju. Nasledili su ga u to vreme poznati treneri Dragoljub Pljakić, Slobodan Mićović i Lazar Lečić, i niko od njih nije ostao na Borčevoj klupi duže od jednog prvenstva. Upravo je Aca selektirao čuvenu Borčevu petorku: Koprivica, Mišović, Purić, Katanić i Drobnjak, u kojoj su u nekim sezonama značajno mesto imali Đukić, Farčić, Živković i drugi. Rezultati njegovog trenerskog rada verifikovani su kada ga je Ranko Žeravica (1962) uzeo za pomoćnika selektora juniorske reprezentacije Jugoslavije. Posle Borca, bio je savetnik u kruševačkom Napretku i trener Dragačeva iz Guče.

***

NEMA PUŠTANJA!

Aca  se živo seća jedne utakmice protiv Olimpije:

– Igrali smo protiv Ljubljančana na Želovom igralištu. Čuvao me je reprezentativac Boris Kristančić. Skupih hrabrost i upitah ga da me pusti da dam neki koš, jer nam je pobeda neophodna kako bismo izborili opstanak u ligi. – Ni slučajno. Putovali smo deset sati na drvenim klupama od Beograda do Čačka. Ne trebate nam vi u ligi – odgovori poznati as. Sentimentalnosti nije bilo, pa smo ispali iz Prve lige.

(Nastaviće se)

Photo: Privatna arhiva