Odlazak Dušana Alimpijevića iz Crvene zvezde je očekivan, a od strane mnogih navijača i dugo željen. I tu nema ništa sporno. Izgubio je dva finala, dve titule, i logično je da je morao da ode. Kao što je pre njega i jedan Svetislav Pešić morao da ode kad je izgubio finale plejofa.

Odmah da kažem: moje simpatije su na strani Alimpijevića, kao što su prethodno bile na strani Pere Božića, ili Mute Nikolića. Ne zato jer se rado o fantastičnim trenerima, svetskim legendama, nego jer su oni jednostavno žrtvovani, unapred se znalo da sa ekipom koja im je data u ruke nemaju nikakve šanse da postignu bilo kakav uspeh. Dušan Alimpijević je poslednji na listi tih žrtvovanih, mada mislim da nije poslednji. Takođe, mislim da je on sasvim dobar trener, jedan od onih koji će obeležiti naredne decenije u našoj košarci. Malo boljih mi imamo u ovom trenutku.

Za klupu crveno-belih kvalifikovala su ga dva nevezana događaja. Jedan je pobeda Alimpijevićevog FMP-a protiv Partizana u polufinalu prošlogodišnjeg plejofa Superlige, a druga je famozna konferencija za štampu Dejana Radonjića na kojoj je insinuirao da u Zvezdi ima neisplaćenih plata. Predsednik Zvezde logično je spojio te dve kockice, Radonjiću dao crveni karton a Alimpijevića postavio za headcoacha.

Od prvog trenutka bilo je jasno da Alimpijević nije birao ovaj tim Crvene zvezde, niti je bio pitan u prodaji skoro celokupnog prošlogodišnjeg. Da se pitao, on sigurno ne bi izabrao Peru Antića i Milka Bjelicu, jer svakako zna da nijedan od ove dvojice ne može da izgura ni pola sezone, a kamoli celu. Alimpijević bi verovatno da se pitao, prodao istrošenog Branka Lazića, koji je očigledno ostao u Zvezdi godinu dana duže nego što je trebalo, i ne bi angažovao Marka Kešelja, aktivirajući ga sa rekreativnih košarkaških terena.

Međutim, ono što se Alimpijeviću najviše zamera jeste da nije stvorio mladog igrača koji može da se proda za miliona dolara. Ispada da zbog njega nedostaje milion dolara u Zvezdinoj kasi, a njegov prethodnik Dejan Radonjić je uspevao da popuni tu rupu prodajući najpre Nikolu Kalinića, a potom i Marka Gudurića. Svakog za po – milion dolara (kupac je bio jedan isti – Željo Obradović, u ime Fenerbahčea). On jeste forsirao Dejana Davidovca i Matijasa Lesora, momke od kojih Zvezda može nešto da zaradi, ali očigledno da im nije dovoljno “nabio cenu”. Sad, da li su Davidovac i Lesor manje talentovani od Kalinića i Gudurića – to je drugo pitanje, ali činjenica je da ovog leta Zvezda neće moći skupo da proda nijednog igrača. Što, kad se sabere sa gubitkom jer Evroliga nije igrana u Štark Areni, i što dogodine neće biti igrana uopšte, čini uvod u mračnu epohu kluba sa Malog Kalemegdana. Realno, bez para i bez Evrolige nema ni napretka, i to važi ne samo za Crvenu zvezdu, već i za celokupnu srpsku košarku.

Ja se ne usuđujem da govorim o stručnim kvalitetima Dušana Alimpijevića, jer on svakako poznaje košarku neuporedivo bolje od mene. Mogu na kraju da iznesem moj lični utisak: reč je o istinskom entuzijasti, momku sto odsto posvećenom košarci, koji se jednostavno u pogrešno vreme našao na pogrešnom mestu. Bila bi ogromna šteta da on bude potrošen i izgubljen, Alimpijević je itekako dobar trener što je poslednjih godina i dokazao. On, Džikić, Milojević, Čanak, i još malo ko drugi – na njima će se graditi srpska košarka u narednoj deceniji.

A Zvezda?

Alimpijević je ostavio moćan tim koji sa lakoćom može da pobedi svakog u srpskoj Superligi. To potpisujem. Pitanje je samo da li igrači imaju volje za to.

Photo: ABA