Među španskim ljubiteljima košarke nema mnogo dilema oko pitanja ko je najbolja košarkašica u istoriji. Većinski odgovor bio bi: Amaja Valdemoro Maduriaga. Spisak njenih trofeja je poduži, ovo su samo najvažniji: 3 puta prvak WNBA sa Kometama iz Hjustona, klupski prvak sveta 1992. (Dorna) i Evrope 1993. (Dorna) i 2005. (Samara), 8 puta prvak Španije sa Dornom, Hetafeom i Valensijom, 8 kupova Španije, 4 Super-kupa… Igrala je (i osvajala titule) u Rusiji (Samara, CSKA), Turskoj… Karijeru je završila 2013. u madridskom Real Kanoe. Igrala je na 4 mundijala, dva puta na olimpijskim igrama, na 8 evropskih prvenstava (5 medalja, uključujući i zlato 2013. u Francuskoj). Bila je MVP na EP 2007, najbolji strelac na EP 2005, isto kao i na

Mundijalu 2010, član najbolje petorke na SP 2002… Dres Španije obukla je 258 puta,

Ima još, ali i ovo je dosta da bi se shvatila njena sportska veličina. Sreli smo se nedavno u Vitoriji na F4 Evrolige. Ona je radila kao komentator za TV Movistar, što joj je poslednjih godina posao. U razgovoru za naš sajt otkrila nam je neke detalje iz karijere, sa posebnim osvrtom na Mihajla – Mikija Vukovića koji joj je bio jedan od prvih (i najvažnijih) trenera u karijeri.

Kada si upoznala Mikija Vukovića?
– Bilo je leto 1992, posle Olimpijskih igara u Barseloni. Došla sam u Dornu na probu. Imala sam 15 godina, dobro bila sam blizu 16. Posle nekoliko dana Miki me je pitao imam li pasoš! Ništa nisam razumela, ali on je hteo da me vodi u Brazil na mundijal klubova…Tako je počelo.

Šta si naučila od Mikija?

– Da nema ništa džabe! Bez teškog rada nema napretka. Talenat je samo svakodnevni rad. Naučio me je da budem ambiciozna, da svake sezone imam nove ciljeve, da u moju igru unesem neki novi elemenat. Bio je zahtevan ali strpljiv, umeo je da se nametne onim što je san svakog trenera – autoritetom znanja.

Pročitao sam u nekom intervjuu da si rekla kako ti je Miki Vuković bio kao otac?

– Došla sam u Dornu veoma mlada. Bila sam posvećena košarci, htela sam da uspem, trenirala sam mnogo, a Miki mi je pomagao ne samo kao trener, već i kao roditelj. Savetovao me je u svemu. Uvek ću mu biti zahvalna za sve što je uradio za mene.
Kako pamtiš titulu prvaka Evrope 1993?

– Bila sam veoma mlada, nisam mnogo igrala, ali sam uživala. Dorna je bila prvak i 1992, a 1993. je odbranila titulu pobedom na jakom ekipom Koma za koju je igrala Raza Mujanović koja je prethodne sezone bila kod nas. Bile su to prve dve titule za špansku žensku klupsku košarku.

Zašto si odabrala broj 13?

– Zato što taj broj ima “jak karakter”. Nisam sujeverna, ako si na to mislio…
Od svega što si ostvarila, a toga je mnogo, čega se najradije sećaš?

– Olimpijada je nešto posebno. I ne toliko zbog rezultata koliko zbog celokupnog ambijenta. Defile na svečanom otvaranju je nešto što se ne zaboravlja.
Dvorana u Alkobendasu, kraj Madrida, nosi tvoje ime…

– To je nešto divno… Imam veliku sreću da me u mom rodnom mestu toliko vole. Veoma sam ponosna na to “kumstvo”. I dalje živim tamo i nemam nameru da se selim.

Ostala si u košarci kao TV komentator. Sviđa ti se posao?

-Veoma, sada košarku doživljavam na drugi način. Sve je mnogo drugačije negó što sam mislila dok sam igrala, ali takođe mi se čini da je veoma dobar način da ostanem u kontaktu sa košarkom. Nikada nisam razmišljala da budem trener iako sam spremna da pomognem u individualnom radu, ali me ne privlači vođenje utakmica.

Radila si na TV sa Nikolom Lončartom…Kako je bilo?

– On je jedna sjajna osoba. Upoznala sam ga pre nego što sam došla da sa njim radim utakmice na “Movistar plus”, ali kada sam počela on je već bio tamo i mnogo mi je pomogao. Žao mi je što je otišao, nedostaje mi mnogo kao kolega i prijatelj, nemam reči da mu zahvalim za pomoć koju mi je nesebično pružio. Želim mu puno sreće na njegovom novom poslu, u Partizanu, ekipi njegovog života.

Malo je žena-trenera. Znaš da je Marina Maljković, kćerka Bože Maljkovića, selektor Srbije?

– Kako ne bih znala, igrala sam protiv nje… Znam da je Srbija sa njom bila prvak Evrope 2015. Lep primer za one devojke i žene koje razmišljaju da se bave trenerskim poslom.

Španija je u posledjih 20-ak godina postigla ogromne uspehe.U čemu je tajna?

– Naučile smo da se takmičimo. Imamo dobar sistema rada, devojčice i dečaci od ranih dana uče košarku, ali uče i da se takmiče. Radi se dobro u klubovima i u federaciji, imamo široku bazu, dobre uslove…

Naredno Evropsko prvenstvo je u Letoniji i Srbiji, finalni deo u Beogradu. Ko su favoriti?

– Srbija je, kao domaćin, u predosti. Poslednjih godina je bila težak rival, pogotovo će to biti na svom terenu. Na najviši plasman s pravom pretenduju još Belgija, Španija, Francuska, Švedska… Evropska prvenstva su veoma otvorena, uvek ima mnogo kandidata za medalje.

Pamtiš li posebno neku utakmicu protiv Jugoslavije ili Srbije, neku igračicu sa kojom si teško izlazila na kraj?

– Da budem iskrena, ne pamtim imena… U moje vreme Srbija nije bila tako dobra kao poslednjih godina.

Da dogovorimo finale u Beogradu Srbija-Španija?

-Vale (važi)!

Photo: Privatni album