Analiza Boška Đokića pred početak Eurobasketa 2015
- September 2, 2015
- 0 comments
- Boško Đokić
- Posted in BLOG BOŠKO ĐOKIĆ
Moram da priznam da sam sa zebnjom očekivao utorak veče i poslednje ”skraćivanje” spiska putnika za Berlin, odnosno odluku selektora Aleksandra Đorđevića kojih će dvanaest košarkaša predstavljati Srbiju na 39. prvenstvu Evrope u Francuskoj, Hrvatskoj, Nemačkoj i Letoniji. Odnosno, da li će zdravstveni bilten biti u korist Bogdana Bogdanovića, beka bez koga je naša igra primetno siromašnija, kako kvalitetom u sve četiri faze igre (statistički), tako i atraktivnošću (lepotom) u zoni napada. Srećom, Bogdan je u sastavu, što podgreva realni optimizam da će se naša reprezentacija naći među sedam prvoplasiranih, što finalistima garantuje učešće na olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru (2016), a ostalima (sa još trinaest selekcija iz ostatka palnete) kvalifikacije. Uz činjenicu da od Atine 2004. godine nema naših košarkaša na ovom krunskom prvenstvu – eto odgovora na pitanje zašto je nastupajuće takmičenje (5.-20.septembar) ”bitnije” od drugih…
Probaću da notiram, što kraće i bez epskih vratolomija, na čemu zasnivam lični optimizam da će se ovi momci ponovo popeti na najpoznatiji beogradski balkon. Prvo, stručni štab i sedam igrača je iz prošlogodišnjeg (”špansko-srebrnog”) odabira, što znači nastavak i nadgradnju tehničko-taktičkog kvaliteta, ali i odnosa (”hemije”, iako mislim da to nikako nije adekvatan izraz) unutar ”porodice”. Drugo, posledično, nosioci igre biće ”starosedeoci” – Teodosić, Marković, Bogdanović, Kalinić, Simonović, Bjelica i Raduljica. Recimo, ako se na terenu nađe postava Teo-Bogdan-Kalina-Bjelica i Radulja, to su igrači koji poseduju znaje, odnosno mogućnost kreacije u napadu i neku dozu atipičnosti, tačnije – svaki od njih ima (osim timskih, šablonskih) specifična, individualna ofanzivna rešenja, a to je ono što pravi rezultatsku razliku (Parker, Dijao, Pau Gasol…). Uz Nedovića, Milosavljevića, Ercega, Kuzmića i Milutinova – kompletan sastav može i ”fizički” da odgovori na zahteve modernog basketa – kvalitetna odbrana (u koju je selektor utkao niz inovacija) koja inicira kontranapad, što će reći da nećemo biti inferiorni ni u jednom segmentu igre – znanju, trčanju, skoku (fizička priprema), pogotovo ne u (najvažnijem) šutu, jer je većini igrača taj element bitnija odlika…
Dalje, ovaj tim izgubio je ”gabaritnost” na centarskoj liniji (nema Krstića, Katića, Štimca i Marjanovića), ali je dobio na pokretljivosti, širini, skoku, mogućnosti da se u reket ubace i igraju ”leđima” Bjelica i Kalinić,na primer. Naravno, ima stvari koje brinu stručni štab (da ne bude da je sve idealno), a to su, pre svega, povrede nekolicine momaka spoljne linije, odnosno vraćanje iz povrede, pa i nedostatak kvalitetnih minuta tokom prošle sezone pojedinaca, da ne kažem Raduljice…
Naša, ”B” grupa u Berlinu je teška (svi zajedno smo baaaaš preterali u ”guslanju” o ”grupi smrti”, kao da postoji ”grupa života”), ali je i kasnije ukrštanje sa četiri prvoplasirana iz ”A” grupe (”samo” treba izbeći Francuze, odnosno biti bolje plasiran od četvrtog mesta) – mnogo veća garancija za prolazak u osam najboljih, a tu je osnovni deo plana skoro ispunjen. Jednostavnije, osim Islanda, predstoje nam teški mečevi sa Španijom, Nemačkom, Turskom i Italijom, a problem je u tome što će jedna od pet selekcija morati već posle grupne faze da napusti takmičenje, čitaj – neće se naći ni među šesnaest najboljih evropskih reprezentacija! Španiju možemo savladati (osim pretpostavljenog kvaliteta) psihološkom rasterećenošću, slobodnom, kreativnom igrom, jer su jako slični i naš i njihov ”model igre”… Nemačka je domaćin ali kultura njihove publike to poništava, pa će problem biti ”tvrda” odbrana (strpljivo, bez nervoze, pre svega Kalinića i Raduljice) i duži napad, uz logičnu pretpostavku da će najbitniji duel (Novicki-Bjelica) dobiti mlađi. Kad se bolje pogleda, Turska će biti ”alternativni” domaćin, jer može skupiti desetak hiljada svojih (pre)bučnih simpatizera (koji već žive i rade u Nemačkoj), ali njih možemo savladati – primetno boljim sastavom, kvalitetom, kako na terenu tako i na klupi. Odnosno, imaju neujednačen sastav po linijama, kao i neuigranost sa novim plejom (Bobi Dikson, alijas Muhamed Ali). Iskreno, a samo tako ”razgovaramo” u ovom tekstu, najviše se pribojavam Italijana, kako zbog pojačanog motiva (nije ih bilo na nekim basket događanjima) i kvalitetnog (NBA) tima, tako i zbog ”širine” u napadu i šuta za tri poena. Zadovoljniji bih bio da prvi meč igramo sa njima, a poslednji sa Španijom, ali…
Da zaključim ovaj tekst, da se ne oduži u nečitljivost. Francuska i Španija (tim redom) za nijansu su ispred ostalih (kvalitet pojedinaca i takmičenja u kojima nastupaju, sistemski rad saveza na selekciji od pionira, uticaj u FIBA, finasije…), a uz bok smo im mi i Grci (jaaako kvalitetan sastav, a pre svega čak četiri ubitačna pleja, na čelu sa Spanulisom); neznatno iza, možda u istoj ravni, je poveća grupa onih koji gaje opravdanu nadu – Hrvatska (”manjkavost” na pleju?), Turska, Italija, Nemačka, možda Litvanija, teže Rusija… Ne sumnjam u prolaz u ”sedam veličanstvenih”, a uz dozu neophodne sreće – eto nas opet zajedno: oni na balkonu, mi ispod, uz pesmu i veselje…
Photo: MN press