Postoji jedna grupa ljudi, u rasponu godina od „onih pravih” pa do “vrlo zrelih“, kojima je vreme uz košarku jednostavno smisao života. Magična igra pod obručima im se uvukla pod kožu još davnih dana, ne zaboravlja se, pa i dan danas ubacuju kroz obruč. Košarkaški veterani se (minimum) tri puta nedeljno okupljaju u Beogradu, tačnije u zemunskoj dvorani Vizura, i malo je reći da tamo samo održavaju kondiciju. Svaki put je to igra u koju se svi unesu, gde se ide skoro do granica sadašnjih mogućnosti, ponekad i preko.

Ima još sličnih košarkaških grupacija širom grada, pa i Srbije, ali sastav ovih beogradskih momaka je zaista za respekt. Jer, kada bi svi položili na teren medalje i pehare koje su u karijeri osvojili, mala bi im bila površina košarkaškog terena! A u ličnim ispravama im piše da su to Srećko Jarić, Miško Marić, Nebojša Zorkić, Mirko Milićević, Slađan Stojković, Vlada Dragutinović, Vojkan Benčić, Ljuba Jovanović… između ostalih. Ima ih između 25 i 30. Ovo su redovi o njima.

Srećko, prvoimenovani sa gornjeg spiska, jedan od plejmejkera sa najvećim šmekom za dodavalje, asistenciju, fintu, pravovremeni šut, po mnogima jedan od najboljih ikad, bolji i od sina Marka Jarića, i dan danas sve kao nekad radi na košarkaškim druženjima. Doduše malo sporije nego ranije, ali sa sličnom preciznošću. Kome to nije najjasnije, neka „izgugla“ i vidi koliko Srećko Jarić ima godina. Malo mlađi, Miško Marić, često kasni, ali ima opravdanje – postao je nedavno deda, pa mu je to sada primarna obaveza. Nasmejan, uvek raspoložen za šalu, ali i da uputi precizan šut ukoliko se protivnik koji ga čuva „uljuljka“ i malo opusti. Pre manje od godinu dana pojavio se skoro niotkuda Mirko-Mićko Milićević. Njegovi „savremenici“ su bili izuzetno prijatno iznenađeni što su ga posle toliko godina izbivanja po Italiji, Grčkoj, Izraelu, Španiji, Bugarskoj, Nemačkoj i još nekim zemljama Evrope, opet videli. I oni „nepoznati“, koji će biti malo kasnije pomenuti, jednostavno bili su razoružani spontanošću, humorom, čuvenim horog šutevima, ali i trojkama koje je Milićević sada uvrstio u svoj repertoar.

Kad je šut van linije 6,75 u pitanju, Nebojša Zorkić i Slađan Stojković vode skoro „mrtvu trku“. Od deset šuteva ako ne daju minimum sedam – kao da nisu šutirali, smatraju to neuspehom. Iako su i jedan i drugi u svoje doba šutirali sa kraće distance, sa 6,25, ali pola metra im ne predstavlja ama baš nikakav problem. Pregled igre Vlade Dragutinovića je isti kao kada je 1992. u finalu Kupa šampiona u istanbulskom „Abdi Ipekčiju“ do besvesti asistirao Daniloviću, Đorđeviću, Koprivici, Rebrači, Stevanoviću… Uvek vidi slobodnog saigrača-veterana. A potvrda trenutne forme Vojkana Benčića najbolje se videla nedavno, kada je na turniru „Memorijal Dragiša Šarić“ dobio laskavu titulu, kratko i jasno – MVP.

Posebna priča je Ivan Krasić, nekadašnji igrač OKK Beograda. Bar 90 odsto onih koji gledaju ili učestvuju u ovim „akcijama“ nagovaraju ga da malo poradi na kondiciji, jer bi mogao komotno da zaigra u nekom od Superligaša.

Ovo društvo sjajno upotpunjuju oni koji se nikad nisu ozbiljno bavili košarkom. Prvi među jednakima je Željko Šašić. Da, upravo taj pevač, koji može da zakasni na koncert ili svirku, ali je u Vizuri u Zemunu svaki put, skoro da nema „minusa“. Ne igra baš kao što peva, ali je sigurno najbolji košarkaš među pevačima, i obrnuto. Dok ne stane na teren je jedna osoba, a kad je u magičnom četvorouglu usredsređen je kao da je na nekom od NBA terena.

Igrom ne diriguje Dejan Savić, on to čini u Narodnom pozorištu gde je i direktor, a na terenu je jednak sa svima. Deluje ozbiljno, jer mu je to u opisu posla, ali samo dok ne veže pertle na patikama i uhvati loptu. A automobilski as Andrej Kolundžić takođe vrlo retko propušta ovaj vid zabave i obavezne rekreacije. Iz treće u drugu, pa onda automatski u petu brzinu, tako prelazi iz faze odbrane u napad, i „nišani“ trojku kad god može.

E sad dolazi isto tako bitna grupa ljudi, bez kojih sve ovo ne bi verovatno ni postojalo, koji sve ove godine održavaju trend igranja košarke. Igrali su svojevremeno na takozvanim malim beogradskim terenima, ali su veliki lafovi, uspešni ljudi u svojim branšama. Uz to sa sjajnim šuterskim i skakačkim sposobnostima. Retko ko bi ih mogao prepoznati pod punim imenom i prezimenom, pa onda bolje da to bude ovako, po nadimku: Bole i Zigi, oni brinu o svemu, potom Vanja, Pera Čormarković, Saja, Mile, Dule, braća Radojičić, Vojkan, Čonge, Sarajla, Rade, Kiki, Šurjak, Žile, Radić, Balma, Đamši, Mirko, Vlada Foka… Čak i advokati Novica i Terza, koji bi u nekoj žučnijoj raspravi oko (ne)postojećih koraka, duplih lopti, nagažene linije za tri poena i slično, mogli da se uključe u diskusiju i brane „zaraćene strane“, ali se uvek sve lepo završi. Svrati kad stigne i Bane (bez svog benda „Zarđali ekser“), a posebna priča je Mašula. Živi i radi čovek u Bratislavi, ali svako malo, eto ga na „terminu“. Samo se pojavi, čak to više nije ni iznenađenje. Kao sa Terazija da dolazi. Da propusti neki turnir, taman posla.

Naravno, na turnirima se proverava forma, a „beogradski mladići“ su redovni učesnici istih u Francuskoj, mnogim gradovima bivše Jugoslavije, a bili su prisutni i na Svetskom prvenstvu lane u Orlandu.

Pred kraj, da pomenem i najiskusnijeg. To je Slobodan Simanić, mlad 68 godina.

Ovo druženje traje godinama, a svaka kalendarska se završava revijalnom utakmicom Plavi – Beli, uz obavezna službena lica, sudije i zapisničare. Posle toga sledi večera za sve, jedna od mnogih tokom sezone. I tako već godinama. Koja seda više, koji dodatni kilogram, bolovi u kolenima, leđima… Ali strast i želja za pobedom, za svakim košem ne jenjava. Baš kao nekad, pre „ihahaj“ godina.

Photo: MN press i privatna arhiva