Kakav bedak! Dok se u NBA ligi igra finale plej ofa po konferencijama, a u ligama Španije, Turske, Grčke, Italije i drugim u toku su završne borbe za titule nacionalnih šampiona i mesto u Evroligi, kod nas se igra takmičenje koje skoro nikog ne interesuje. Super liga Srbije, čiji naziv ne opravdava ono što je u nju upakovano, i što ni po čemu nije super.

Oduvek sam govorio da liga iz koje niko ne može da ispadne nema nikakvu takmičarsku draž. Super liga je baš takva: ko je na kraju poslednji, može biti bez ijedne pobede – ma i bez ijednog postignutog koša – taj će se lepo vratiti u Prvu ligu Srbije. A sledeće sezone, uz malo sreće, ponovo će igrati u Superligi.
Poslednjih godina Super liga je postala još manje interesantna kako onima koji je igraju, tako i onima koji je gledaju. Pored toga što niko ne ispada iz nje, ni prvo mesto ne znači apsolutno ništa. Prošle godine prvak Partizan nije dobio čak ni pehar, to malo parče lima koje je jedina uspomena na uspeh koji je postignut.
Nažalost, jedini mamac igranja te naše Super lige je plasman iznad 4. mesta, jer ta pozicija znači da se mora platiti poprilična svota da bi se dogodine igralo u ABA ligi. Mada ni to ne mora da znači ništa, jer i tu je bilo izuzetaka.
Super liga je odgovor svima koji se zalažu za povratak naših najboljih klubova u domaće takmičenje kako bi se razvijali košarkaški centri u unutrašnjosti, i publika željna vrhunskog spektakla imala priliku da vidi Crvenu zvezdu, Partizan… A gola je činjenica da je dosadašnjih 8, ili 9 kola Super lige odigrano pred prilično nezainteresovanom publikom. Prosek gledalaca je 750-800 po utakmici. Bar pet puta manji nego u ABA ligi. Toliko o interesovanju koje pobuđuje gostovanje velikih beogradskih klubova u unutrašnjosti, ili dolazak Tamiša, Konstantina ili Vojvodine u “Pionir”.
Ko bi i išao da gleda Zvezdu, u kojoj Vilijams, Dženkins i Marjanović odigraju po desetak minuta, i to potpuno nezainteresovani? Ili Partizan za koji Saša Pavlović nedeljama ne igra, a Amerikanac Akojon nije zadržan za Super ligu jer je procenjeno (opravdano) da je to takmičenje apsolutno nebitno, i bacanje para.
Jedino čega se plaše smoreni gledaoci je plej of, u kome preti opasnost da se igra svih pet utakmica i u polufinalu i u finalu, i to u terminima kad igrači, treneri, gledaoci, pa čak i menadžeri misle jedino šta da ponesu na more.
Još jedna besmislica u Super ligi je igranje dva kluba koji imaju istu adresu i istog vlasnika – Crvene zvezde Telekom Beograd i FMP-a. U FMP-u igraju košarkaši registrovani za Zvezdu, i kakve takmičarske neizvesnosti može uopšte biti u utakmicama ta dva kluba?
Mnogi će reći: ma, sve bi to bilo drukčije da nam ABA liga nije “ubila” domaću košarku i tradicionalne srpske košarkaške centre.
Koje centre? Kad je to od 1956. do danas iko bio prvak a da nije iz Beograda? Da li se pod košarkaškim centrima misli na Profikolor u Pančevu, tim koji je stvorio i ugasio lokalni fotograf? Ili na Borovicu, skupu i kratkotrajnu igračku kamiondžije iz Rume? Možda BFC iz Beočina? Šta su to najveći srpski gradovi (posle Beograda) – Niš, Novi Sad, Kragujevac, Subotica – dali našoj košarci? Svaka čast Vršcu, Čačku, Valjevu, Kraljevu i Šapcu, ali teško se može tvrditi da je njih uništila ABA liga, kao što na klimavim nogama stoji teorija da bi ih jaka domaća liga ponovo učinila velikim.
Srpska košarkaška liga mora biti takmičarski interesantna, izbalansirana što se kvaliteta tiče, i ponuditi bonus za prvaka kao i odgovarajuću “kaznu” za onog ko zauzme poslednja mesta. Kako to sprovesti? Ja nisam na plati u KSS da bih trebao da dajem odgovor na takva pitanja. Što ne znači da nemam odgovore.
Jedno je svakako sigurno: ovakva kakva je sad, Superliga je groblje srpske košarke. Ko misli drugačije morao bi to da mi dokaže.
Photo: MN press