Krmeći kas, suprotan je način prezentiranja basketa: obično tehničko-taktički inferiorna ekipa uspori maksimalno igru, jer će lakše da pobedi na sedamdesetak, nego na stotinak datih poena. Česti prekidi i faulovi, ”gruba” igra sa spuštanjem lopte centrima u reket svaki napad, obilje faulova u svim fazama utakmice ”krasi” KK model, odnosno – u pitanju je čista deformacija, opstrukcija igre, želja da se sve drugo dešava – samo ne brza, tečna, napadačka košarka…

Sad, na trenerima je (ako imaju znanja i mudne hrabrosti) da odaberu model igre, koji je uvek između dva ponuđena. Da sagledamo trenutnu situaciju, od koje se može pobeći. Gotovo svaki meč traje dva sata, a 120 minuta deli se na tri (ne)proporcionalna dela: 40 minuta igra se efektno košarka (ali je iscepkana, nepovezana), oko 35 minuta su ”regularni” prekidi – pauze između četvrtina i na poluvremenu 19, tajmauti oba tima i televizijski još 14 minuta i slično. Dakle, oko 45 minuta gledamo sudijske znake, ubacivanje lopte u igru, izvođenje slobodnih bacanja, pregled snimka (da li je nagažena linija za tri poena, isteklo vreme, nesportska lična), neko ćaskanje (ne)obaveznog tipa i slično. Uveden je ALIBI, odnosno aboliranje od odgovornosti svih aktera – sudije se ”peru” snimkom, a u stvarnosti još više utiču na pobednika, loši odbrambeni igrači postaju još gori (”kako da igram odbranu kad mi svašta svira”), dobri napadači preteruju sa šutem (”ko će drugi da reši nego ja”), treneri se vade na suđenje i igrače. Rečju, na delu je treći model – ”alibi košarka”, odnosno AK…

Sad, u kom pravcu će evoluirati basket ne znam, znam samo šta ja želim. Savet NJP i moj svima je – ”pamet u glavu i dupe uza zid”, odnosno – ”uvek je bolje odabrati VRLINU pre VEŠTINE”.

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)

Photo: Printscreen