Partizan u polufinalu nije samo izgubio dva meča od ”pantera” iz Železnika, već i nešto mnogo skupocenije – obraz i čast. Naime, vidno je bilo da nekolicina igrača ne trči, ne igra punom snagom, jedva čekaju da se sve završi. Ostaje pitanje – samoinicijativno ili po nečijem ”nalogu”? Malo njih je pratilo kapitena Veličkovića, čija energija nije bila dovoljna da pokrene ”društvo mrtvih pesnika”. Opravdanja tipa – male, neredovne plate, slab potencijal, nismo u milosti ”moćnika” – ne piju vodu, stvar je prostija kad već izađeš na teren. Bilo je kriza i ranije (1998, recimo, koju sam pratio iz neposredne blizine), ali nikad nije bilo – neborbenosti, otaljavanja, bez obzira na današnji, slabiji kvalitet. Dati sve od sebe na parketu nije pitanje nivoa znanja, nego poštenja, to je moralni etalon. Posledično, znači da saveti i taktika trenera Aleksandra Džikića nisu slepo slušani i izvršavani, kao ne tako davno. Dobio sam utisak (koji me retko vara, da se hvalisam malo, to je sad moderno, mislim veličati sebe) da ima i oko klupe ”grupašenja”, kao da je (sada već bivši) kouč izabran da bude ”viseći Pedro”. Čuli su se i nekakvi ženski glasići, barem dva, verovatno kao deo uigrane predstave, scenarija – o tome kako Džile nema pojma i slično. Ovo se nije moglo zamisliti u vreme sklada tandema Dule-Saša, još manje kad ”koncernom” (CZ-FMP recimo) vlada jedan čovek, ”porodica”…

Da poentiram, prostim rečenicama: crno-beli su na podu, demontirani; početak uzdizanja bio je 2001, vrh oko 2009/10. godine; pukotine u monolitu primećuju se pre 2012, raspad počinje 2015. i završava se koliko juče. Partizanova ”zgrada” nije za popravku (fasade, krova i slično), nego za rušenje i pravljenje nove na istim, dobrim temeljima. Ko i kako će to da uradi – hhmmmm, svi beže od ”gubitnika”, sada će se pokazati pravi simpatizeri-mudonje ovog kluba. Dumam da su crno-beli u redu za čekanje, neće ih skoro prozvati da uđu na ”pregled” (komplet magnetna rezonanca je u pitanju), tek negde posle 2020. godinice. Ali, neka dobro razmisle šta su sve i oni radili u 21. veku?

FMP, uz Megu, osvežava posrnulu srpsku basket scenu. Kao treći ovogodišnji strateg, posle Slobodana Klipe i Branka Maksimovića, Dušan Alimpijević je taktički ”utegao” tim (uništio Partizan na iskakanje sa udvajanjem ”kratkim rolom” centra, recimo), Džonu Boldena dozirano izbacio u prvi plan (uz Čovića, Davidovca, Apića…) kao realni NBA potencijal, a Aleksu Radanova (u poslednji čas?) kao dolazeći kvalitet iste lige. Pratim trenera godinama, ne uspevaju svi svoje skauting znanje da pretvore u dominaciju prvog kouča, ovaj dečko je na dobrom putu da to uspe, finale će mu dati trenersko samopouzdanje i dodatnu edukativnu energiju. FMP po drugi put ima zamašan košarkaški talenat sa iskustvom, što je spasonosna, trofejna formula, ima šta da doprinese domaćem basketiću, ali bih više voleo da, kao nekada, pod svojim imenom gaji jednu od boljih evropskih omladinskih škola, nezavisno od Crvene zvezde, po Njofrinoj poučnoj izreci –  ”ljubav za ljubav, sirenje za pare”…