Selekcija Slovenije ”spasila” je basket na ovom nadgornjavanju: svih devet pobeda govori o nadmoći, zasluženom zlatu, da kažem da je trijumf nad Španijom od dvadeset poena razlike podvig, putokaz i ”malim” u ljudstvu državama, a meč sa Letonijom najkvalitetniji na šampionatu, pre svega modelom igre, načinom prezentovanja odlične košarke. Slovenija ima i najboljeg i najperspektivnijeg igrača, Dragića i Dončića, možda i ”naj-šestog igrača” u liku Prepeliča, ali svakako trenera koji je u sebi spojio sve adute, strateško-taktičko znanje, mladost i perspektivu, pedagogiju pod otežanim okolnostima, jedan mir mudraca. Igor Kokoškov postaje od nedelje uveče trenerski dragulj, čestitke svima, moj naklon do zemlje…

Reprezentacija Srbije igrala je, u datom sastavu i trenutku – sjajno, preko gornje granice mogućnosti, tako da nalazim da je ovo veći uspeh nego dva prethodna srebra, na Svetskom kupu i Olimpijadi. Uz iskrene čestitke momcima, Aleksandru Đorđeviću i njegovom štabu, evo i nekih mojih razmišljanja.

A – nije Srbija igrala sa ”drugim timom”, nego sa dvanaest od dvadeset pet prijavljenih prezimena kod FIBA, što samo znači da kod nas ima više odličnih igrača nego na drugim arealima.

B – nema potrebe za plakanjem, srebrnu medalju trebalo je maksimalnim osmehom, radošću a ne skrušenošću proslaviti prilikom dodele medalja i kasnije, kao Španci bronzu, recimo.

C – sigurno da se moglo i do toliko očekivanog zlata, naročito pri rezultatu 82:82, ali je nekolicina igrača propustila priliku da se digne u nebesku visinu za samo tri minuta, što Prepelič, Dimec, Nikolić i Blažič nisu propustili.

D – način igre bio je prilagođen sastavu, pre pragmatičan nego moderan, što je i razumljivo bez Tea, Bjelice, Jokića.

E – već danas su kouč Đorđević, Jović, Mačvan i Lučić u Nemačkoj, Gudurić, Štimac i Birčević u Turskoj, Kuzmić i Milosavljević u Španiji, Bogdanović i Marjanović u SAD, Micić u Litvaniji, samo Branko Lazić ostaje u Beogradu.

F – pa šta onda, pita NJP uz ovonedeljnu poštapalicu – ”nisu svi preminuli pokojnici”? Ništa, odgovaram ja, uz napomenu da ćemo se brzo probuditi u ovozemaljskoj košarkici…

Odnosno, uz čestitke i ljudima koji vode Košarkaški savez Srbije, pravim poređenje sa Slovenijom, što je i logično. Vodi li njihov Savez sve lige, kao što naš nema ingerencije nad KLS-om? Da li njihovi timovi iz ABA 1 i 2 ligeštula igraju uporedo i domaću ligu, a zašto naši ne? Kako je sa ostalim klubovima u regionu – u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori po ovoj tački dnevnog reda? Konačno, misle li ljudi iz Dinamika, čačanskog Borca (eventualno Vršca) da je bolje da igraju manje ili više utakmica: prošle sezone 26 u KLS i 14 ”obaveznih” u Superligi (40), naredne 22 ”garantovana” meča u ABA 2 i 10 u SL (32)? Svi se pozivaju na rad sa mladim igračima, pričali smo o nedostatku mečeva, zašto onda da dečaci ne odigraju 54 umesto 32 tekme? Nemojmo samo o finansijama i kvalitetu, muka mi je od te mrsomuđevine…