Boško Đokić: Istanbulski basket eho

Pokušaću da osvetlim aktuelni trenutak evropskog i srpskog basketa, posle istanbulskog završnog turnira Evrolige. Ipak krećem od starijih, neuobičajeno, jer su oni sadašnji trenutak a talenti su u perspektivi, koja može biti i relativno maglovita.

Najpre, sve čestitke Fenerbahčeu na prvoj tituli klupskog prvaka Evrope u istoriji turske košarke, posebno što titula nije upitna, načinom igre u odbrani i napadu i protiv Reala, i protiv Olimpijakosa. Evo nekih trenerskih detalja. Prvo, jesu odbrane vrhunske, posebno finalista, ali je u svakom meču pobednik morao dati 80 ili više koševa da bi se radovao. Dakle, gornja granica primljenih poena je 75, a donja datih – 80 koševa, da bi se nešto uradilo u modernom basketu.

Drugo, nisu na ceni ”specijalci” jednog dela terena, već polivalentni igrači koji mogu na više pozicija uspešno da završe povereni zadatak, bilo u defanzivi ili ofanzivi, što su najbolje pokazali Judo i Kalinić – broj skokova, blokada, asistencija, defanzivni maksimum bilo da se čuva protivnički plej ili petica, pa tek onda – broj poena.

Treće, Željko Obradović svojevremeno je bio tvorac igre sa ”tri pleja” u postavi (Spanulis, Dijamantidis i Jasikevičijus) – da bi se ubrzala igra, sprečile greške u kontri i, najpre, da bi kreacija išla od najmanje tri igrača, što se jako teško brani. Sada je Žoc demonstrirao još jedan novitet – kreaciju sa svih pozicija, ne samo sa jedan i dva (Dikson, Slukas, Bogdanović…), već i sa tri, četiri i pet, jer je Judo u dva meča imao 12, a Kalinić 9 (realizovanih) asistencija, zajedno 21, što je sigurno oko 60 odsto uopšte upisanih dodavanja za poen!

Četvrto, sve manje se igraju setovi akcija, šablona, individualni kvalitet u napadu je prioritet, kao i u odbrani – ”čitanjem” napada, prilagođavanjem odbrane, što je Fener radio timski na najvišem nivou.

Peto, shodno prethodnom, nema (ili je minimalno) na parketu ”glupih”, fizički faličnih (sporih, recimo), ”masnih” igrača, što je komšija Njofra najbolje pikasovski oslikao – ”komšo, kad neko umre, on i ne zna da je mrtav i nije mu tešto; muka i problem su za one oko njega; e, isto je i kad je neko glup”!

Šesto – pobeđuje kolektiv u koji je uklopljeno što više kreativnih, hrabrih pojedinaca.

Sa trenerskog aspekta – sva četiri kouča su iskusna, duže u timu koji vode, sa malo promena sastava u odnosu na prethodne sezone. Naravno, tu je ”tata” Željko Obradović, čovek sa devet titula klupskog prvaka Evrope – sa pet timova (Partizan, Huventud, Real, PAO i Fener) iz četiti košarkaške zemlje – Jugoslavije, Španije, Grčke i Turske, tako da i najveći skeptici i zlobnici (poput Njofre i mene, recimo) ostaju bez negative i pljuvačke. U Feneru mu je, za početak osvajanja najvećeg evropskog klupskog trofeja, bio potreban jedan olimpijski ciklus, odnosno četiri godine, a sva je prilika da će deseti trofej osvojiti već 2018. u svojoj zemlji i gradu, Srbiji i Beogradu.

Svi vrhunski kouči imaju, pored neophodnog znanja, i nešto svoje, specifično ljudsko, što ih izdvaja iz mnoštva ”dobrih”. U slučaju ŽO naglasiću četiri detalja, za koje mislim da ga čine ”gospodinom posebnim”. Prvo je sposobnost izgradnje ”sistema” u klubu i igri, gde je on alfa i omega, pita se za sve, ali tako da ne uvredi ni gazdu, da i njemu da mesto koje mu pripada, ali ne i da isti naprasno odredi da se tim vraća autobusom iz Istanbula u Atinu, ili slična iščašenja. Kad oseti da to ne može da drži pod kontrolom – Željko odlazi. Drugo, njegova korekcija igrača na treningu i utakmicama – šta sme a šta ne sme da radi na terenu, posebno kod grešaka odbrane – kontinuirana je od 1991, kada je i počeo da radi sa pokojnim profesorom Acom Nikolićem. Ali, njegovo priznanje momcima za kvalitetno odrađen posao – takođe je (sve)prisutno, odnosno – realno im prenosi svoje (ne)zadovoljstvo, zavisno od učinka, maksimalno pravedno. Treće, njegova harizma, mir i verovanje u pobedu i pri negativnom rezultatu – realno su prisutni u svim ”tesnim” završnicama, prenose se na igrače i teren, tako se često pobeđuje u ”bezizlaznim” situacijama. Četvrto, što samo na prvu nema veze sa terenom – većina ljudi koja ga je, u svojstvu prijatelja, pratila u Istanbulu 1992, bili su sa njim u istom gradu i 2017. godine…

Elem, Nikola Kalinić i Bogdan Bogdanović u besprekornoj su formi, što samo može da raduje selektora Aleksandra Đorđevića, obojica su maksimalno napredovali i u odbrani i u napadu, sazreli igračko-ljudski. Miloš Teodosić nikada nije bio upitan što se reprezentacije tiče, ne može da zaboravi božji dar asistencije i igrački dar realizacije, biće on na najvišem nivou. Konačno, najmlađi, Nikola Milutinov, stekao je odličan status u Olimpijakosu, napredovao igrački (odbrana očekivano, ali asistiranje i realizacija kao prijatno iznenađenje), može da bude oslonac nacionalnog tima narednih deset godina, ukoliko se otklone svi nesporazumi, kojih je bilo najviše njegovom krivicom, sa selektorom i – saigračima u repi.

Da poentiram, Mega je na juniorskom F8 u Istanbulu odlično reprezentovala srpsku i gruzijsku košarku, ulaskom u finale i drugim mestom pre svega, iza neprikosnovene Akademije Pariz, što se ne može reći i za junoše Crvene zvezde, sa ostvarena tri poraza u teškoj grupi. Dominirao je Gogo Bitadze, momak koji ima seniorskog iskustva u KLS-u, možda naš basket nešto očekuje od Miškovića, Uskokovića, nekog entog da ”iznenadi”… U suštini – košarkaški tanko, dominira ekipni rad, igra na rezultat umesto individualnog isticanja talentovanih pojedinaca. Sve u svemu, nadamo se boljim danima srpskog kašljucavog basketića, po ideji Njofre Paviljonskog – ”nada umire poslednja, osim ako nije u pitanju komšinica Nada sa prvog, nešto je bolešljiva”…