Njofra Paviljonski, koji više pogleduje na pivo nego na košarku, uz ličnu devizu – ”ne pije vodu natopljen sunđer”, voli da kaže kako se danas ”stvari vole, a ljudi kupuju”, što uzimam za radni naslov kolumnice. Elem, dok ovo pišem (utorak, sabajle) znam da ću u sredu, kad vi budete čitali tekst biti u klasičnom hendikepu, da ne kažem mis-meču sa vama, jer ćete znati rezultate prva dva četvrtfinala: Nemačka-Španija i Slovenija-Letonija. Španci će se opet snaći, bolji su tim, samo što će morati da ubace barem u četvrtu brzinu, protiv poslovično upornih Nemaca, koji su jedan od timova sa ostvarenom pozitivom na ovom turniru (ne znam može li se to reći za Hrvatsku, Crnu Goru, posebno Francusku). Slovenija i Letonija su se, u nekom drugom žrebanju, mogle naći i u polufinalu, jer su igrama zaslužile, pokazale najveći napredak od svih timova. Oba sastava igraju moderno, što je zasluga kouča, ”prepoznaju” zbivanja na oba kraja terena, idu iz kvalitetne odbrane u kontru, zatim u kratak pozicioni napad sa velikom širinom, individualnim rešenjima u završnicama. Iskusni timovi, sa dobrom atmoferom, trofejnim igračima i barem po jednim budućim asom, Kristapsom Porzingisom i Lukom Dončićem recimo, što većina timova, pa i srpski, nisu ostvarili. Ako treba da se odlučim za pobednika, miriše mi na ”iks”, uz nijansiranu prednost Slovenije…

Grčka i Rusija u večerašnjem meču takođe nisu laki za prognozu, jer su različitim putevima banuli u četvrtfinale. Grčka do poslednjeg meča nije bila za divljenje (kao ni Francuska, Italija, još neke repke), ali je to skup odličnih igrača, nekih u odlasku, nekih u dolasku, koji u dva sata basketa mogu svakog rezultatski da nadigraju. Selekcija Rusije, konstantnošću i kvalitetom igara, izazvala je zasluženu pažnju, spadaju u timove, kakvih je većina na ovom EP, koji igraju po modelu ”čovek-tim”. Tačnije, ”sva prava” imaju jedan, dvojica aktera, uz momke koji su na svom maksimumu zadatka. U ovom slučaju to je Aleksej Šved, as koji nam je donekle promakao pažnji, jer njegov tim nije igrao Evroligu, a što će se od oktobra i ostvariti. Prognoza, ”pomereni iks” do pet poena razlike, ovoga puta u korist Rusije…

Konačno, u meču između Italije i Srbije nema tajni, ali će biti velikog emotivnog naboja. Italijani nisu blistali, daleko od toga, ali kvalitet i iskustvo tima (Heket, Belineli, Meli, Datome, Aradori…) i Etorea Mesine, jednog od retkih trenera koji su u Evropi i NBA karavanu dostigli zavidan nivo – obećava veliki meč, posebno jer se naši takmaci ne sećaju kako to izgleda popeti se na pobedničko postolje, bilo koji od tri stepenika. U većini statističkih elemenata smo bolji, što u startu ne znači ništa, ali me brine procenat šuta za tri poena, koji je na njihovoj strani, posebno širina u napadu i (ne)kontrolisani šut sa velikih distanci, gde će naši centri, na primer Bobi, moći da čuvaju – samo sudiju pod košem, najbližeg. Naravno, zbir analiziranih elemenata na strani je srpskog tima, pa stoga i prognoziram pobedu jednocifrenom razlikom, evo i zašto. Izabranici Saše Đorđevića (pre ”samoizabrani”?), gledajući sastav i prethodna zbivanja, igraju vrlo dobro, ali je za medalju potrebno više. Oko Jovića i Bogdanovića gradi se igra, bilo pikom, odnosno igrom 2 na 2, bilo individualnim rešenjima, odnosno 1 na 1. Odbrana poprima negdašnju čvrstinu, napad ubojitost, duh pobednika i dalje je prisutan, što se vidi u kvalitetnim završnicama. ”Sporost” centarske linije može se nadoknaditi taktičkim detaljima, izborom defanzive, novim rešenjima – Lučić povremeno na četiri, tu je i upotrebljivi Birčević. Sve u svemu, možda se ostvari ona narodna – ”kako sam se nadala, dobro sam se udala”…