Ne želim kolumnicu da pretvorim u izveštaj sa meča Partizan-Crvena zvezda 84:100, više da notiram neke finese koje navode na razmišljanje. Njofra Paviljonski, tužan zbog poraza crno-belih, svoj doprinos dao je samo u nosećoj sentenci – ”ne budi čovek-kanarinac, da isto pevaš u koji god te kavez stave”. Dakle, evo nekoliko nedoumica od prošlog javljanja. Statističari kažu da je ovo bio 257. derbi, što je tradicijski lepo, mada treba raščlaniti. Reč ”derbi” potiče iz Engleske, to je klasična trka konja starih tri godine, a ime je dobila po svom osnivaču, lordu Derbiju, koji ju je i promovisao 1780. godine. Prvo, ako zanemarimo podatak da ovde trče i igraju momci kojima se ponekad kaže ”konju jedan”, lako je izračunati, pošto je u Engleskoj trka jednom godišnje, da mi imamo više derbija za sedamdesetak, nego Englezi za 237 godina. Primera radi, u ovoj sezoni Zvezda i Partizan mogu se, teorijski, u tri takmičenja, sastati čak petnaest puta, što je prilična devalvacija derbija, to je isto kao kad bi svaki mesec slavio rođendan sa stotinak gostiju…

Drugo, u Engleskoj ne trče i ne pobeđuju samo dva konja, ne uvek iz ergela ”partizan” i ”zvezda”, o ovome posebno treba dumati. Treće, kako smo uspeli davno, posle samo dvadesetak godina, ove utakmice da nazovemo ”večitim derbijem” i šta to uopšte znači? Da će ova dva kluba doveka postojati, biti u istom rangu takmičenja, vazda biti prvaci i deliti naciju ”fifti-fifti”- što je najbliže praksi, istini. Možda su se, pored ostalog, zbog toga i ugasile ”basket-ergele” Hemofarm, Beobanka, Borovica, Profikolor i mnoge druge koje su bile značajne za srpsku košarkicu. Četvrto, kakav je to sportski događaj prvog reda kad moraju da se angažiju znatne policijske snage, kad prisustvuju samo ”navijači” jednog tima, kad nema karata u slobodnoj prodaji, kad ne možeš sa dvoje maloletne dece, ženom  ili taštom da dođeš u halu, kad je, generalno, više brige nego radosti. Da ne pričam o teškoćama nalaženja utakmice na televizoru zarad gledanja, o kratkotrajnoj radosti posle pobede, jer je sutradan Unikaha na skeneru i tako dalje…

Sad, sam derbi bio je gledljiv više zbog šuterskog raspoloženja, pre svega Milka Bjelice, Pere Antića i drugova, a manje zbog silnih prekida, sudijskih odluka koje su možda shodne pravilima, ali je problem – što se to prošle sezone nije sviralo. Partizanu ostaje da razmisle da li je mnogo 90,6 prosečno primljenih koševa u ABA ligeštulu i kako dalje, ljudima iz CZ, dugoročno, da su na dobrom putu, ali da će sledećeg juna Milko imati pune trideset četiri, a mesec kasnije Pero trideset šest godina. Na kraju, neko postavi pitanje – ima li u Srbiji kvalitetnih mladih igrača, ili samo mladih? Treba pogledati almanahe svih evropskih nadmetanja dečaka do dvadeset leta, koja se igraju na godišnjem nivou, pa zaključiti da ima sijaset. Gde se talenti gube – to je pitanje za milion ”nečega”. Na kraju, još jedna poučna – ”nije dobro vući poteze iz besa ili mrzovolje”…

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)

Photo: ABA