Ovih dana svi pišu o odlasku jednog od istinskih heroja novije sportske istorije Srbije. Osećam potrebu da i ja nešto napišem. Osećam potrebu, ali ne ide. Prazan papir preda mnom, hiljade slika i sećanja mi prolaze kroz glavu ali ih je teško preneti na papir. Osećanja su još pomešana, od neverice plasmanom u Kini, igre koja nije bila na nivou kakvu smo svi očekivali, do velike naklonosti prema čoveku koji je do juče imao prefiks „selektor reprezentacije Srbije“. Osećanja pomešana,a ideje, i kako ih posložiti u glavi, još nema. Malo teži zadatak za potpisnika ovih redova je i u tome što je, pored dugogodišnje profesionalne saradnje, prijateljstva koje su s njim ostvarile mnoge moje kolege, čak i dužeg i konstantnijeg odnosa novinar-igrač-selektor od mene, nas vezivalo i jedno veliko porodično prijateljstvo i moja zahvalnost za sve što mi je porodica Đorđević dala, pružila, čemu me je naučila i na svim tim sportskim vrednostima koje sam još kao sasvim mlad i novinar početnik, imao prilike da usvojim.

Nimalo lak, dakle, posao pisati o nekome koga ne gledaš samo kao igrača ili trenera. Naravno, o Aleksandru Đorđeviću se radi, čoveku koji je pre neki dan, možda iznenadno, hiljadama kilometara daleko od kuće, rekao to njegovo čuveno šmekersko „ćao“ i zamakao za vratima, ne dopuštajući nikome da vidi kako ga emocije lome i koliko mu je teško. A emocija je bilo, budite sigurni. Videlo se to i prilikom tog izlaganja pred našim novinarima u Kini i kada je najavio da se povlači i da je kraj. Emocija je bilo jer je tako doživljavao posao koji je radio, za zemlju koju najviše voli, kojoj se uvek vraćao. Emocija je bilo jer i jeste emotivan. Možda ne na prvi pogled, možda nekima pomalo arogantan, nekada na granici drskosti, vrlo samouveren, siguran u svoj put kojim ide… Ali, ispod svega toga emotivan.

Te osobine koje mu neki danas zameraju, krasile su ga i kao igrača i pomogle mu da postane to što jeste. Zar stvarno neko misli da neko može da više puta u životu reši tako velike mečeve u poslednjim sekundama da nije sporski drzak, bezobrazan, samouveren? Zar neko može da misli da neko može da izgradi kult božanstva u naciji koja je svašta prošla u poslednje tri decenije, baš tada kada je on uspeo da se izdigne do božanstva, a da je u pitanju obična, mirna, svakodnevna ličnost koju srećete svaki dan? Zato su nekada te osobine, iako dobrim delom ublažene od igračkih vremena, smetale nekim ljudima, novinarima, javnosti. I uvek kada bi to bilo preterano i kada bi pogrešio, ljudi oko njega, pa i ja, trudili smo se da mu ukažemo na to. Nekada bi odmah poslušao, nekada bi samo prećutao, ali bi posle razmislio i video da smo u pravu i prihvatao prećutno savete. Nekada ostajao dosledan sebi i svom ponašanju. Znam da ni to nije nekima bilo dovoljno, da su bili povređeni nekim njegovim stavom, ponašanjem… ali, veličinu koju nosiš u sebi, nije uvek lako podnosti. Nekada te ponese, nekada zalutaš, ali je važno da se uvek vratiš na svoj, pravi put.

A, ovim preuzimanjem odgovornosti na sebe u dalekoj Kini, Saša je pokazao da zna da se vrati na taj pravi put. Nije bilo lako, kažu kolege s lica mesta, ni njima kada su to čuli, jedno vreme je u sali vladao muk. Ali i to je izveo na onaj njegov prepoznatljiv, šmekerski način, uz zahvalnost svima kojima treba i koje bi mnogi sad preskočili i uz to neizbežno ćao. Šmekerski, kako je to uvek i radio, od klinačkih dana u blokovima Novog Beograda, preko Partizana, Barselone, Italije, Amerike… do ovih novih, selektorskih dana kada smo se, posle godina sušnog perioda, pitali da li smo i dalje zemlja košarke.

Hrabro je preuzeo selekciju koju je njegov prethodnik Duda Ivković počeo da podmlađuje i jednom nesvakidašnjom, zaraznom energijom i autoritetom nacionalnog heroja koji je verovatno mnoge od onih koji danas igraju u reprezentaciji i podstakao da počnu da treniraju košarku, počeo da vraća u svetski košarkaški vrh. I to silovito. Kako je ispraćena selekcija pre pet godina na SP u Španiju, znaju mnogi, ako žele da se sete. A tamo je nova Srbija, probudjena Srbija, željna dokazivanja, igre, sa novim selektorom, pokazala svu svoju moć i posle dugo, dugo vremena, osvojila medalju na svetskim prvenstvima. Dalji tok dešavanja, još dve medalje i po koji neuspeh, znate svi pa ne bih ovom prilikom o tome. Nešto od toga je moglo bolje, nešto je bilo očekivano da bude tako jer se više nije moglo.

A onda ta Kina. Zaista smo svi pa i ja, koji sam recimo izveštavao sa svih 5 zlatnih medalja koje je ova zemlja osvojila od kada nije Jugoslavije, dakle i iz Indijanapolisa 2002, očekivao da to ne bude poslednje takmičenje na kome smo osvojili zlato, i da će sad neki novi igrači i neki novi novinari koji ih prate, imati to zadovoljstvo da prisustvuju svetskom zlatu. Nažalost po sve nas, Indijanapolis ostaje i dalje poslednje zlatno prvenstvo ove zemlje.

Mnogo je već analiza bilo, mnoge će biti. Da li smo imali dovoljno zajedničkog vremena za pripreme, da li je Teo nedostajao više nego što smo očekivali, da li smo zbog tog „size“ koji je selektor pominjao, odnosno visine igrača, bili sporiji od sve četiri selekcije koje su igrale polufinale, da li su pozicije u timu bile malo izmešane, da li se neko spuštao na četvorku samo da bi neko drugi bio petica, a na četvorci nije mogao da bude to što jeste, da li… koliko je samo pitanja, a i odgovori na to se uglavnom znaju. Zna ih i Saša, siguran sam.

Da li je nešto moglo da se promeni, e – to je već drugo pitanje. Teško da, čak u zemlji sa 7 miliona selektora, što fudbalskih, što košarkaških, neko sad može da kaže nešto novo, stručno, košarkaški, čoveku koji o košarci zna sve. Koji je uvek, kao igrač, video bolje i dalje od drugih. Koji je, kako je govorio Boža Maljković, jedan od njegovih prvih učitelja, dok vodi loptu, video i kakve čarape ima onaj u poslednjem radu hale. Uz to još prirodno inteligentan, bistar, brzih misli, mangup sa beogradskog asfalta. Koliko takvom čoveku treba da ukapira neke stvari? Jako malo, naravno. Da li može da ih promeni, ponavljam, to je već druga stvar.

Nacija se podelila posle Kine (a u čemu smo to jedinstveni?). Neki ga pljuju po društvenim mrežama, neki i uživo, perfidno u emisijama, drugi ga brane i podsećaju šta je sve učinio za ovu zemlju. Od stare slave se ne živi. Znamo to. Zna i on. Pogotovu u profesiji koja iziskuje stalno dokazivanje, kao što je sport. Ne živi se, ali se i ne zaboravlja. Mi smo skloni zaboravu pa je dobro da ima onih koji se sećaju tog svetla koje su pre svih košarkaši uneli u ovu zemlju pogodjenu ratom, sankcijama, blokiranu sa svih strana, tako da oni nisu imali ni gde da igraju, ni gde da se takmiče. Jedna velika generacija, jedna od najvećih koju smo imali je baš tih godina stasavala i predvođena baš tim Sašom Djordjevićem, pokazala put svima nama ka tom svetlu na kraju tunela.

Krenulo je sa tom čuvenom Atinom 95 i mojim prvim velikim takmičenjem, na kome sam bio samo jedan od trojice mladih novinara koji su izveštavali. Svi ostali poslali su na prvo veliko takmičenje nakon ukidanja sankcija svoje najiskusnije novinare, doajene. Mi klinci, predstavnici RTS-a, SOS kanala i RTV Politike, snalazili smo se kako smo znali medju tim velikanima i vreme će pokazati, dobro se snašli. I nama su, dakle, taj Đorđević i drugovi, olakšali put i uticali da naše novinarske karijere krenu uzlaznom putanjom. Da nas nije bilo u Atini 95, ne bi ni došli tamo, da nisu onako maestralno igrali tamo i da nije bilo onih čuvenih 41 poena i 9 trojki u finalu tog i takvog Đorđevića, ko zna kako bi dalje sve išlo u našim, a i karijerama drugih. A drugi Saša, Saša Danilović uvek podvlači da je ona čuvena trojka Đorđevića u Istanbulu, kada je Partizan postao prvak Evrope, doslovce promenila živote svakoga od njih. I jeste. Čovek je prosto imao tu sposobnost da menja svoj život ali i da menja i naše živote nabolje.

Posle Atine 95. usledila je Barselona 97. pa ona čuvena trojka Hrvatima, pa 98. opet Atina gde je došao na jednoj nozi i preokrenuo tok četvrtfinala i tako… čovek svetlost, čovek nade, čovek vere u bolje sutra. Nije bio ni najbrži, ni najefikasniji, nije bio ni fizički jak, ni najčvršći u odbrani. Ali je bio sve to pomalo, i bio je najpametniji. Glava mu je oduvek bila najjače oružije. U njoj je bio procesor ko zna kog broja, verovatno onog kojeg još dugo nećemo imati u svojim kompjuterima. Sve je video i sve je znao. I zar mislite da i sad ne zna šta je mogao i trebao da uradi bolje?

Da li je očekivao da mu se neko iz Saveza obrati još pre Kine i ponudi nastavak saradnje? Da li je očekivao da neko od igrača isto nešto kaže i progovori o onome što ih je pritiskalo i mučilo, kao što su to uradili neki američki igrači koji su stali uz svog selektora? Ne znam. Iskreno ne znam. Nisam, nažalost, bio u Kini.

Gledao sam i slušao sve što su moje kolege novinari slali i beležili odatle, i verujem im. Da nije bilo nikakvih sukoba, svadja, neprimerenog ponašanja, bančenja noću. Naprotiv. Kažu izveštači, sve je bilo u redu. Da sam bio tamo, znao bih, kao što sam znao sve sa onih prvenstva na kojima sam bio. Ali, ne treba ni da budem da bih znao kako se selektor osećao. Igrači takođe.

Jedna epoha je završena i biće neobično kada sutra saopštavamo sastav reprezentacije, a tamo nema čoveka koji stvara magiju. Ko god bio, a imamo sjajne trenere, neki će možda imati i bolje rezultate, magija Saše Đorđevića će ostati. Do neke nove prilike, kada će se možda opet vratiti i uzeti to zlato. Da navijači ne pevaju džabe „uzmi Sale svetsku titulu“. I opet će taj čovek nekome da promeni život. Ko god došao. Jedan drugi Saša, Igor ili neko treći. Promeniće i njegov život. Poslaće ga na klupu reprezentacije Srbije. Jer da on nije otišao, ovaj drugi ne bi došao. Ovako, najveći znaju kada da se povuku i omoguće drugima da nastave. Da im promeni život definitivno. Nabolje, nadamo se. Za sve nas.

Photo: FIBA