Pročitah pre nekoliko dana životnu priču Borislava Stankovića, uobličenu u knjizi „Igra mog života“, sada već ozbiljnog pisca Aleksandra Miletića.

Ko god da me je pitao kako mi se čini knjiga, dobio je isti odgovor: „Za 20 godina koliko se bavim novinarstvom, prvi put sam uhvatio sebe da dok čitam razmišljam da hvatam beleške“. Možda vam zvuči smešno, ali imam ih. Tri strane!

Na osnovu njih, pokušaću da vam prenesem utisak ne samo o knjizi, već i o čoveku koji je, po mom mišljenju, preskorman u odnosu na sve što je u košarci i za košarku uradio. Tako skroman bio je i kada sam ga po čitanju ove knjige pozvao da mu kažem šta mislim. Na sve komplimente njemu i piscu, rekao je samo:

„Drago mi je i zbog Saše, jer se baš potrudio.“

Potom me je mirnim glasom pitao da li znam još nekoga ko je pročitao knjigu, i kakvi su komentari? Obradovalo ga je kad sam mu rekao da su pozitivni, i da svako od čitalaca ima utiske koje izdvaja. Ovo su moji, i više su o Bori nego o knjizi.

Možda i zato što sam pre 15 godina ostao bez oca snažan udar emocija imao sam već na prvim stranama. Čitao sam uvodnike Patrika Baumana, Borinog naslednika u FIBA, tvorca moderne NBA lige Dejvida Šterna, nasmejao se na priču o poklonima, koje je zbog prezimena za vreme velikih takmičenja u sobama zaticao dragi mi kolega Vlada Stanković, a onda – bum! Priča o 12 zapovesti koje je Bori u amanet ostavio otac Vasilije, streljan 1945. Bio je zajedno sa Borom uhapšen, borio se na strani Draže Mihailovića. Niko ni danas ne zna zašto je streljan, kao ni to zbog čega je njegov sin pušten da, držeći se životnih lekcija iz tog pisma napisanih vrlo jasno, probija kroz život. Onaj ko je to odlučio tada svakako nije znao šta će postati momak koji je, uz košarku, voleo i dobro igrao i stoni tenis.

Čovek koji je Borislava, ili čika Boru, kako ga zovemo moje kolege i ja, ostavio u životu, kasnije je mogao da vidi da je upravo Stanković zajedno sa Nebojšom Popovićem, Radomirom Šaperom i Aleksandrom Nikolićem promovisao i oživeo sport koji je u „Znakovima pored puta“ opisao i nobelovac Ivo Andrić.

Onaj ko je 1945. odlučio da zauvek rastavi oca i sina svakako nije mogao da zna da će Bora Stanković postati najznačajnija ličnost košarkaškog sporta. A on je to postao, kako sam kaže, jer mu je košarka bila hobi, važnija i od supruge Miroslave – Mimice Stefanović, koju je upoznao – gde drugo nego pod obručima.

Počeo je sasvim logično kao igrač, a već tada se mogla videti njegova vizionarska moć. Upijajući sve što je mogao saznati o ovoj igri, koja je u nasdvadesetih godina prošlog veka  počela da se razvija zahvaljujući pripadnicima Vojske spasa i svetskim ratovima, Stanković je bio prvi igrač, koji je ovde koristio horog. Taj šut sa rukom iznad glave, koji značajno smanjuje mogućniost da budete izblokirani, video je od Mađara Nemeta. Zbog toga što je bio spor i nepokretan zvali su ga i Šifonjer.

Dok je bio košarkaš usavršavao se na seminarima, učio i postao trener. Ta diploma možda je i ubrzala odluku da se povuče sa terena, svestan da je po svojim kriterijumima dosegao maksimum – igrao je za reprezentaciju 36 puta.

I ne samo to. Baveći se košarkom, kako mi je više puta priznao, imao je priliku da putuje. Sa tih putovanja donosio je uspomene, a u početku i robu koju je kasnije prodavao u komisionima. Ipak, najzanimljiviji detalji vezani su za Argentinu i Francusku. Na prvo Prvenstvo sveta 1950. u Argentini išlo se avionom, a sa tog puta doneo je kaput, štof za Mimicino odelo i kafu.

Evrobasket 1951. tada mu je posebno teško pao. Zbog zategnutih odnosa sa Frankovim režimom, Jugoslavija je odbila da u Argentini igra sa Španijom, zbog čega nas je FIBA na devet meseci izbacila sa takmičenja. Tako su reprezentativci ostali bez šanse da vide Pariz, istovremeno naučivši da se politika, kojom se Bora nikada nije bavio, meša u sve, pa i u sport.

To saznanje pomoglo mu je da razume i majku Bjanku, koja je bila izričito protiv toga da njen sin u zemlji nepravde studira pravo. Otišao je na veterinu, završio je i dugo radio i taj posao. Kao i košarku, i veterinu je voleo da radi na terenu.

A kada više nije bio na terenu, stao je uz njega. Trener. Duda Ivković je jednom rekao da ga i doživljava kao takvog. Trenera, koji je preseljenjem u FIBA uspeo da unapredi košarku. Možda i zato što je radeći u OKK Beogradu i Kantuu uvideo da su klubovi spremni i na razne igre van terena.

Jednu takvu pokušao je da sprovede OKK Beograd. Igrao je, sa Borom na klupi, u Kupu šampiona protiv Reala. U Madridu je bilo 84:61 za Real, a revanš je bio i pokušaj udarca na Frankovu Španiju. Zato je sat koji je merio vreme bio malo usporen. OKK je bio blizu podviga koji je, kako Bora kaže, izostao jer se uprava o tim radnjama nije konsultovala sa njim. Pobeda 113:96 je ipak ostala upisana.

Zbog iskustva koje je sticao, Stanković je odlaskom u FIBA mogao da se na najbolji način po košarku bavi ne samo turnirima i takmičenjem, već i pravilima. Danas ga, ističe, brinu dimenzije terena i visina obruča, jer je igra brža i dinamičnija, a teren isti kao i kad su ga nekad na Kalemegdanu posle kiše crtali kredom.

Nije Borislav Stanković, bitan samo zbog diplomatskih dostignuća, koja su nam dovela i NBA zvezde na Olimpijske igre i svetska prvenstva. Njegova harizma osvaja. Velikodušan i uvek nasmejan, otvoren, ali odlučan. Kaže, tako mora, jer nema lidera bez motivacije, talenta, spremnosti da sučeljava mišljenja, strpljenja, samokontrole Sve to on ima.

Ova knjiga mi je to potvrdila. Potvrdila, ne otkrila, jer sam se u njegovu ljubav prema košarci uverio i radeći dipolomski rad na fakultetu. Zamolio sam ga da mi pomogne.

Rekao je samo:

„Dodji“.

Kada sam otišao uveo me je u dnevnu sobu, zamolio da mu dodam ćebe da prebaci preko nogu, i počeo da priča. Nekoliko sati, gotovo bez pitanja, baš kao što je utisak i kada čitate „Igru mog života“. Pričao mi je o istoriji košarke. Nije ga mrzelo da ustane i ode da pronađe knjigu Vilijama Džonsa u kojoj je bilo podataka u koje nije bio siguran. Takav je. Zato je i ovaj tekst isprepletan utiscima iz knjige i onima koje sam doživeo družeći se sa njim ni sam ne znam koliko godina. A dok konsultujući se sa beleškama, nastojim da vam što više pribiližim ovog velikog čoveka, pokušavam da zamislim šta bi se desilo da njegova majka, Čehinja Marija – Bjanka Soudil, nije svojevremeno poslušala savet inžinjera Nikole Kleuta i pustila ga da se bavi sportom.

Zapravo, znam odgovor. Iako ga, kako u knjizi ističe, veterina nije zanimala, studirao je kako bi udovoljio majčinoj želji, a marljiv kakav jeste bio bi uspešan i u tome. Ali je pitanje, da li bi košarka danas izgledala kako izgleda, i igrala se na svim meridijanima. Jer, zahvaljujući idejama i viziji koju je imao, Stanković je sa ljudima koji su ga okruživali od sporta koji se igra “5 na 5″ na skučenom prostoru napravio ozbiljan posao.

Dok sam sedeo u njegovom stanu i pažljivo slušao šta govori, pitao me je šta mislim zašto je košarka tako popularna? Odgovor, koji stoji i u knjizi naterao me je na razmišljanje.

Zato što je kao stvorena za televiziju, rekao je, jer u svakom momentu, čak i sa malim brojem kamera, vidite polovinu terena i svih deset igrača na njoj. Drugo, zato što su preokreti česti, igra ima dinamiku, i treće, koš se postiže bacanjem lopte u vis blagim pokretom zgloba, a ne kao u ostalim sportovima, jako i ispred sebe. Sa tim sam potpuno saglasan, kao i sa njegovim stavom da u zakucavanju nema ničega košarkaškog, i da to ljudi vole zato jer ne mogu da izvedu.

A kad smo već kod savremene košarke, čitajući ovu knjigu i saznajući detalje i stavove velikog gospodina Borislava Stankovića, iznenadio sam se kada sam pročitao da mu se od sadašnjih reprezentativaca posebno dopada Bogdan Bogdanović. Ne zato što je izabrao njega, već što nam je, time, jasno stavio do znanja da i u desetoj deceniji života pomno prati sve što se dešava u košarci. To je ono što fascinira i osvaja.

Baš kao i njegov, kako sam kaže, slatko gorki osmeh. Svi su ga videli, a samo on zna kakva mu je pozadina. Uvek.

Mene ipak, najviše “kupuje” njegova dostupnost. Čovek koji je za košarku uradio toliko da se s pravom svrstava u red najznačajnijih ljudi našeg vremena, koji se u životu ne jednom sreo sa najuticajnijim ljudima planete (pogledajte hronologiju na dnu teksta), javlja se na telefon u svom stanu i prvo vas pita, kako ste?

Jedan i neponovljiv – sa zadovoljstvom, ponosom i osmehom kažem: čika Bora, moj prijatelj!
Borislav Stanković

1925. Rođen u Bihaću 9. jula

1941. Prvi susret sa košarkom na bivšem teniskom igralištu BTK u Beogradu

1942. Košarkaš BTK-a iz Beograda

1945. Košarkaš beogradskog Milicionara

1946. Košarkaš Crvene zvezde, državni prvak 1946. i 1947.

1948. Reprezentativac Jugoslavije od 1948. do 1953. godine, 36 utakmica

1948. Posle učešća na nekoliko seminara u Jugoslaviji i inostranstvu u Beogradu je stekao diplomu košarkaškog trenera

1949. Oženio se Miroslavom Mimicom Stefanović sa kojom ima ćerku Ljiljanu

1950. Košarkaš beogradskog Železničara

1950. Učesnik prvog Svetskog šampionata u Buenos Ajresu

1951. Košarkaš beogradskog Partizana do 1953.

1952. Diplomirao na Veterinarskom fakultetu u Beogradu

1953. Trener OKK Beograda (1953-1963 i 1965), državni prvak 1958, 1960. i 1965.

1953. Član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije do 1966.

1956. Generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije do 1966.

1958. Izabran za člana FIBA komisije za evrokupove

1960. Postavljen za pomoćnika generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa

1966. Trener Oransode iz Kantua do 1969, prvak Italije 1968.

1972. Postaje zamenik generalnog sekretara FIBA – po ovlašćenju generalnog sekretara zadužen za organizaciju turnira na Olimpijskim igrama u Meksiku (1968), Minhenu (1972) i Montrealu (1976), svetska prvenstva za košarkašice 1971. i 1975. kao i nekoliko evropskih šampionata

1974. Oktobarska nagrada grada Beograda za zasluge u sportu

1976. Izabran za generalnog sekretara FIBA (23. jul) i na toj dužnosti je do 2002. godine zadužen za sva takmičenja

1980. Član Borda poverenja Nejsmitove kuće slavnih

1981. Član pres komisije MOK-a do 1983.

1982. Generalni sekretar Udruženja letnjih olimpijskih međunarodnih federacija (ASOIF) do 1983.

1982. Član komisije za olimpijski pokret MOK-a

1983.“Svetski sportski lider“ Američke sportske akademije

1983. Orden zasluga za košarku Košarkaškog saveza Venecuele

1985. Olimpijski orden dodelio mu je predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran

1986. Povelja za pomoć i saradnju KS Obale Slonovače

1987. Orden zasluga Savezne republike Nemačke

1987. Zajedno sa NBA organizuje prvi otvoreni turnir u Milvokiju

1988. Član Međunarodnog olimpijskog komiteta od 1988. do 2005.

1988. Član JOK do 2005.

1988. Član Koordinacione komisije za Olimpijske igre u Barseloni 1992.

1990. Član Komisije za pripremu Kongresa MOK-a u Parizu 1994.

1991. Uvršten u Nejsmitovu kuću slavnih

1992. Član Komisije za olimpijske programe MOK

1992. Član Koordinacione komisije za OI u Atlanti 1996.

1992. Član Istražne komisije za OI u Sidneju 2000.

1994. Član Studijske komisije za Stogodišnjicu olimpijskog kongresa u Parizu

1996. Nejsmitova nagrada za izuzetan doprinos Tipof kluba iz Atlante

1998. Član Izvršnog komiteta Mediteranskih igara

1999. „Nacionalni orden lava“ države Senegal

1999. Član Koordinacione komisije za OI u Atini 2004.

2001. „Zlatni majstor“ Foruma visoke direkcije iz Madrida

2001. Vitez ordena Legije časti države Francuske

2002. Počasni generalni sekretar FIBA

2002. Orden zasluga SR Jugoslavije

2003. Zlatna plaketa OK Srbije i Crne Gore

2005. Počasni predsednik KSS

2006. Olimpijski orden dodelio mu je predsednik MOK-a Žak Rog

2007. Izabran za člana Kuće slavnih FIBA

2009. Počasni doktor Srpskog veterinarskog društva, Akademija veterinsrske medicine

2010. Orden časti sa zlatnim zracima Republike Srpske

2011. Majska nagrada Sportskog saveza Srbije za životno delo

2012. Specijalno priznanje Sportskog saveza Srbije

2014. Specijalna nagrada Udruženja Srpski krivak

2015. FIBA nagrada za životno delo

Photo: Privatna arhiva, Euroleague, Wikipedia