I dan danas dobri poznavaoci košarke, ali bogami najviše navijači Zvezde (ali i Cibone), oni stariji, pričaju o legendarnoj utakmici između Crvene zvezde i zagrebačkog tima iz 1979. Utakmici koja je direktno odlučila prvaka države, ali i Crvenu zvezdu odvela u mirniju luku daleko od zone ispadanja iz jugoslovenske lige. Junak utakmice bio je Zvezdin košarkaš Branislav Brana Stamenković, koji je u poslednjim sekundama meča doneo crveno-belima pobedu i neviđenu radost, a Ciboni srušio snove o šampionskoj tituli koju su morali da sanjaju još pet godina.

Ovo je priča o njemu i o toj legendarnoj utakmici.

Branin otac Mile je bivši fudbaler Partizana. Nakon što je maltene cela postava Građanskog prebačena u Partizan mnogi dotadašnji fudbaleri crno-belih su morali da traže negde svoje novo utočište. Pa je tako njega put odveo u Borovo da igra fudbal. Tu je upoznao svoju buduću suprugu Anu, i iz te ljubavi je rođen Branislav.

Brana je kao i sva deca počeo da se bavi fudbalom. U Borovu je  bio golman, ali otac nije želeo da se mu se sin bavi sportom, želeo je da završi škole. Ipak, sudbina je za Branu namenila neku drugu ulogu. Naime visinom je odskakao od svojih vršnjaka, a dolazak Zlatka Modaleka, profesora engleskog jezika iz Slavonskog Broda u Borovo, Brani će promeniti život. Modalek je bio bivši košarkaš Oriolika, i odmah je spazio Branu Stamenkovića. Na njegov nagovor on je počeo u školi da se bavi košarkom, i tako je to krenulo…

Posle Svetskog prvenstva 1970. u Ljubljani celu tadašnju Jugoslaviju je tresla košarkaška groznica. Sva deca su se naglo zainteresovala za ovaj sport, tako da ni Borovo nije mimoiđeno. Mladi Stamenković je počeo da trenira u Vuteksu, u svom rodnom Borovu. U neposrednoj blizini, u Vukovaru je bio na odsluženju vojnog roka košarkaš Vlada Karati, prvotimac beogradskog Radničkog, koji je mnogo pomogao Brani oko načina treniranja, tehnike i ostalih stvari kako bi mogao da još više napreduje.

Njegove igre su bile sve bolje, pa je dobio poziv juniorske selekcije Hrvatske (u to vreme su se održavala međurepublička takmičenja), i sa tom reprezentacijom je otišao na pripreme na ostrvo Badija. Zapao je za oko i raznim emisarima koji su dolazili u Borovo kako bi ga privoleli nekom klubu, ali otac je bio izričit da mora prvo da završi srednju školu, pa onda može da ide van Borova.

Slavni jugoslovenski reprezentativac Vladimir Cvetković je jednom prilikom bio gost-igrač u timu Borova, i kada je spazio mladog Branu odmah je alarmirao sve iz Zvezde ne bi li ga odveli na Mali Kalemegdan. Međutim, tadašnji propisi to nisu dozvolili. Naime, u to vreme je važilo pravilo da ako bilo koji klub iz matične republike iskaže interesovanje za nekog igrača on ne može da napusti republiku (u ovom slučaju Hrvatsku) i pređe u drugu, i neki drugi klub, već mora da izabere klub iz svoje republike.

Tada su ga tražili Jugoplastika, Lokomotiva i Oriolik, i Brana je odabrao Split i Jugoplastiku. Tamo je proveo tri sezone, sa Jugoplastikom osvojio i Kup Radivoja Koraća, međunarodni trofej, ali ga je nekako daljina od Borova mnogo mučila i želeo je da bude negde bliži svom domu. Mnogo vremena tokom boravka u Splitu proveo je treniranjući kako sa prvim timom, tako i sa juniorima. Želeo je da svoj nivo košarke podigne na viši nivo kako bi mogao ravnopravno da se nosi sa asovima Jugoplastike koji su mu bili saigrači. Posle tri sezone u Splitu jedna utakmica će odrediti njegovu dalju karijeru.

Na programu je bilo 23. kolo šampionata Jugoslavije 11.marta 1976. U Splitu je Jugoplastici gostovao Partizan, lider prvenstva. Budući šampion države je na „Gripama“ doživeo poraz rezultatom 102-88, a Brana Stamenković je bio jedan od zapaženijih igrača koji su doneli pobedu svom timu. Tom prilikom je trener Partizana Borislav Reba Ćorković zapazio Branu i posle završetka prvenstva ga pozvao da pređe u beogradski tim.

Brana avionom dolazi i Splita na surčinski aerodrom, a tamo ga čeka veliko iznenađenje. Pored oca Mileta nije bila delegacija Partizana, već – Crvene zvezde! Nekako su čelnici Zvezde preko ljudi zaposlenih u Borovu saznali za dogovor sa Partizanom, i sačekali Branu na aerodromu. Pa je tako umesto na crno-beli deo Malog Kalemegdana prešao u crveno-beli, i ono što mu nije pošlo za rukom tri godine ranije sada je uspeo da ostvari, da zaigra u dresu Crvene zvezde.

U lepom sećanju mu je ostao prvi turnir u Zvezdinim dresu u Ohridu,  a onda je polako i strpljivo čekao svoju šansu iako je, po sopstvenom priznanju, igrao na poziciji beka koja mu nije odgovarala. Više je voleo da bude krilo. Brana je došao u Zvezdu kada je odlazila ona zlatna generacija i ušao je u međuprostor, ali su mu i ti dani ostali u lepom sećanju.

Po sopstvenom priznanju najdraža utakmica mu je bila upravo protiv Cibone 1979. Zvezda je u sezoni 1978-79 počela vrlo loše, zaređala je poraze i nalazila se u donjem delu tabele, nikako nije mogla da se trgne iz letargije u kojoj je upala. A onda je došlo 14. kolo šampionata. Zvezda je bila poslednja na tabeli a Cibona se sa Partizanom borila za naslov prvaka. Prvobitno meč je trebalo da se odigra u nedelju 11. februara 1979, ali zbog smrti istaknutog političara Jugoslavije Edvarda Kardelja meč je bio odložen.

U međuvremenu Zvezda je posle tog odloženog susreta odigrala tri meča, od kojih je dva izgubila – od Borca u Čačku i od Partizana u večitom derbiju. Slavila je nad ekipom Kvarnera. Zaostali meč 14.  kola sa Cibonom odigran je 28. februara 1979. u „Pioniru” pred više od 5.000 gledalaca koji su došli da bodre svoje ljubimce kako bi pokušali zajedničkim snagama da naprave senzaciju.

Cibona je par dana pre toga nenadano izgubila u Čačku, i bila je na dve pobede manje od Partizana koji je slavio u večitom derbiju. Ovaj zaostali meč je bio za Cibonu biti il’ ne biti: pobedom ostaju u trci za naslov prvaka, porazom definitivno ispadaju iz dalje trke. Cibona je gotovo ceo meč imala sudbinu u svojim rukama, imala vođstvo i sa dvocifrenom razlikom, ali su momci u crveno-belom napravili zaista izuzetan podvig.

Naime, na tri minuta pre kraja Zvezda ostaje bez tri glavna igrača na terenu – Živkovića, pre toga bez Vučinića  u 30. i Koprivice u 33. minutu. Na terenu jedina petorka: Dabić, Nikolić, Stamenković, Žugić, Bogosavljev, bez tajmauta, bez ikakve pomoći. Tada na scenu prvo stupa Dabić koji najpre krade jednu loptu Aci Petroviću i pogađa koš, i smanjuje rezultat na 87-89. Zatim na 18 sekundi do kraja ponovo pogađa i donosi Zvezdi izjednačenje. U tim trenucima „Pionir” je eksplodirao. Međutim, Cibona ima poslednji napad, za pobedu.

Na nekoliko sekundi pre kraja Knego gubi loptu i sada Zvezda ima napad za pobedu. Lopta dolazi do Bogosavljeva u srcu reketa, ovaj ne časeći časa loptu šalje u desnu stranu ka Stamenkoviću koji pravi dribling, diže se na šut i …

Ovde ćemo opisati Branetovim rečima te poslednje sekunde meča:

– Vidim Bogosavljeva kako prima loptu u srcu reketa, i razmišljam kako će pokušati da sam nešto iskreira pod košem ali ne, lopta dolazi do mene. Ja sam svestan da nemam mnogo vremena, pravim dribling ka košu, nadskačem i kako bih izbegao blokadu bacam se unazad, ali pošto sam bio negde u ravni sa tablom, možda čak i malo iza koša, ja koš nisam dobro video. Izbacio sam loptu jer nemam šta da čekam, kako sam se bacio unazad pao sam dole na parket  i nisam ništa video, samo sam čuo oduševljenje publike i posle toga kako su me saigrači zatrpali skačući na mene. Nisam ni bio u prvom momentu svestan da je lopta ušla u koš.

To su bili njegovi prvi i jedini poeni na utakmici, mada pre toga je postigao dva koša ali sudije Čengić i Vuković su ih poništili. Prvi jer je bio napravljen faul nad njim pre nego što je položio loptu kroz obruč, a drugi jer je posle prodora po čeonoj liniji prestupio pre nego što je dao koš. Sve se to dešavalo u zadnja tri minuta.

Posle ove utakmice Zvezda se može se reći se digla poput feniksa iz pepela, ostvarila još neke veoma bitne pobede i na kraju završila prvenstvo na sedmom mestu. A posle ove utakmice, dve nedelje kasnije, u 25. kolu Zvezda je putovala avionom za Ljubljanu. Sa ekipom je putovao i Vladanko Stojaković, poznati sportski TV komentator koji je u avionu upravo sa Stamenkovićem analizirao tu utakmicu s Cibonom. Naime, Vladanko je bio na utakmici u svojstvu gledaoca, i kada je video da Zvezda gubi, i da nema šanse da će se išta promeniti, par minuta pre kraja je napustio dvoranu. Kako se udaljavao od „Pionira“ iza sebe je čuo neku erupciju oduševljenja, ali pomislio je da je Zvezda eventualno smanjila rezultat, ili je bio neki atraktivan potez. Došao je kući upalio radio i u nekom trenutku su saopštili rezultat sa utakmice. Mislio je u prvom trenutku da je neka greška pa je nazvao svoju redakciju u Televiziji Beograd, i oni su mu potvrdili da je vest tačna. Nije mogao da veruje da nije ostao do kraja i da vidi čudesan preokret Zvezde.

Brana Stamenković je do kraja sezone igrao sve bolje i bolje, ta utakmica kao da mu je dala krila, pa je u poslednjem kolu bio najbolji sa 16 poena u pobedi  nad ekipom Zadra.

Potom u Zvezdu dolazi za trenera Ranko Žeravica, Brana prolazi cele pripreme ali odlukom Žeravice nije bio licenciran za narednu sezonu. Odlazi u OKK Beograd gde boravi jednu sezonu, da bi posle toga otišao na odsluženje vojnog roka u Belu Crkvu. Zatim odlazi u rodno Borovo koje je izborilo plasman u viši rang Druga liga Zapad. Želeći da pomogne klubu u kojem je ponikao, a čak je Borovo moralo da plati obeštećenje OKK Beogradu.

U Borovu je aktivno igrao sve do 1985. Dok je još igrao on je i trenirao mlađe kategorije, pa je tako pod njegovom trenerskom palicom tri godine košarku trenirao i Siniša Mihajlović, kasnije velika fudbalska zvezda.

Fakultet za fizičku kulturu Stamenković je završio u Beogradu, a višu trenersku školu u Sarajevu, pa je posle igračke karijere sve do početka rata na prostorima bivše Jugoslavije kao trener vodio Borovo. Zajedno sa porodicom preselio se 1998. iz Borova u Beograd, to su bili vrlo teški dani za njega. Da bi se zatim vratio svojoj staroj ljubavi košarci, i ponovo počeo da trenira. Prvo u KK Sava, gde taj klub dovodi do Prve B lige. Posle toga na preporuku Voje Božanića odlazi u BASK gde je bio trener punih deset godina, sve do 2018. Tada okončava trenersku karijeru i odlazi u penziju.

Za Crvenu zvezdu je  odigrao 84 utakmice i postigao 290 poena.

Photo: Privatni album