Sticajem okolnosti dve vesti, o finansijskim problemima Partizana i uspehu košarkašica na Evropskom prvenstvu našle su se blizu jedna drugoj. Po obrascu izbora koju prvu želiš čuti (pročitati) – dobru ili lošu, izabrao sam tekst o višemilionskim dugovima slavnog kluba.
Nije prvi put da se piše o Partizanovom minusu u kasi, starim kreditima i brzo rastućim kamatama koje nije u stanju da vrati zajmodavcima. Ta priča proteže se godinama unazad; samo prvi ljudi kluba znaju čega se sve trebalo odreći, šta se moralo uraditi, na čija vrata su kucali i na šta su pristajali za još jednu sezonu u Evroligi, novu seriju uzbudljivih večeri u Pioniru. Neprospavanim noćima broj se ne zna. Posle ionako sleduju neizbežni susreti sa  poveriocima! Od toga se nije moglo pobeći.
Pre petnaestak godina ABA je došla takoreći niotkuda, da bi sklopivši komercijalni aranžman sa Evroligom zainteresovane klubove iz bivših yu-republika za učešće u evropskim kupovima stavila pred svršen čin: ili će pristati na privatnu ligu od Triglava do Beograda, čak i Tel Aviva, a u poslednje vreme i do Đevđelije, pa u širinu preko mađarske i bugarske granice – ili ništa od privlačne Evrolige. Partizanu se nije išlo odmah (za razliku od nekih drugih naših klubova), pružao je više od simboličnog otpora sve dok se nije suočio sa nepodnošljivom situacijom: džaba domača titula ako ne donosi prohodnost do međunarodnih utakmica.
Ko se danas još seća fraza o ABA utakmicama kao podsticajnim za napredak košarke u matičnim državama, što će, razume se omogućiti lagano finansijsko osamostaljivanje klubova, zatim ih sportski učiniti nezavisnim od matičnih saveza (u čemu se negde i uspelo), kako će u novom društvu biti zanimljiviji sponzorima, itd? Zvučalo je obećavajuće, privlačno, neizbežno… Ali ne zaboravimo, Jugoplastika/Split je godinama jedva opstajala, možda je u međuvremenu sasvim potonula, Cibona je još pre nekoliko godina postala pretežak teg za zagrebačku kasu, Partizan je, kako pišu novine, pred finansijskim kolapsom. Tri kluba – 6 titula prvaka Evrope! Perjanica slovenačke košarke u doba bivše Jugoslavije, ljubljanska Olimpija, više ne može da osvoji domaću titulu, na poznatom starom prostoru, ako se ne varam,  prvak se zove Tajfun. U Hrvatskoj nisu naravno ni Splićani ni “cibosi” nego Cedevita. Važni nosači ABA projekta ostadoše praznih ruku. Možda bi slavna imena ostala bez novca i svetle budućnosti i u drugačijim okolnostima, ko zna možda bi bili i u komplikovanijoj situaciji od trenutne, ali promovisani ABA sistem nije ispunio nijedan od proklamovanih ciljeva za dobrobit klubova, i sa tim se danas suočavamo u Beogradu.
Ovlaš računice pokazuju da su ambiciozni klubovi potrošili (zadužili se!) veliki novac da bi konkurisali jedan drugom na međudržavnoj zajedničkoj tabeli i uključili se u plejof za kasnije evroligaške utakmice protiv Reala, Barselone, Olimpijakosa ili CSKA, u kojima se igrački rukopisi pišu da bi se pamtili. Partizan je svake godine pucao na vrh, i kao kroz paralelni svemir prolazio ABA ligu tražeći afirmaciju u Evroligi, gde, bez obzira na košarkaški talenat, količina novca promoviše tim i pravi razliku. Sa skromnim budžetom ne mogu se ostvariti veliki dometi (osim jednom). Nema šanse. Takav je koncept Evrolige. Male pare dovoljne su za učešće. U najboljem slučaju. Crno-beli su želeli više od epizodne uloge, i morali su da se zadužuju, i opet – zadužuju. Ne bi li napravili više i ostavili “trag” u visokom društvu. Statiranje se Partizanu ne može nametnuti.
Čak i kad su priterani uza zid.
Ne znam kako će se izvući kad su “dužni ko’ Grčka”! Nikada pre ova konstatacija nije zvučala tako dramatično kao što je to slučaj danas. U našem sportu, košarci. Trebaće im mnogo mudrosti i pameti da pronađu najmanje bolna rešenja.
Ali tužno je i kad se nekom loša vest učini dobrom samo zato što navija za druge, trenutno boje. Bilo je toga uvek u domaćem navijačkom folkloru; i uvek se preteruje. Mada su beogradski bespoštedni rivali veliki samo kad su jedan uz drugog, naravno uspravni. Jer su samo tada uporedivi. I imaju najveću vrednost.