U redovnoj emisiji „Koš magazin“ na Sport FM radiju, koja se emituje svake nedelje od 11 do 12 pre podne, gost nam je bio Bratislav Bata Đorđević, čovek čije je funkcije teško pobrojati, još teže akcije koje je sproveo u košarci, a najteže je nabrojati sjajne ideje koje ima. Uvek zanimljiv sagovornik i ovog puta je imao mnogo toga interesatnog da kaže.

Imamo gosta, na liniji je legendarni trener i legendarni košarkaški radnik Bratislav Bata Đorđević. Pozdravljamo te iz studija Radio Sport FM Boza Manojlović i ja…

– Zdravo. Samo ovo „legenadrni“ nemojte, to kad umrem!

Nećeš ti skoro, znam te. Ali legendarni si trener. Izvini, doneo si titulu Crvenoj zvezdi posle mnogo godina…

– Legendaran sam samo zato jer se više ne bavim trenerskim poslom. Davno je to bilo, a i nije samo titula. Tu je bio i Kup, i drugo mesto u Evropi. Polufinale Kupa šampiona koje Zvezda kasnije nikad nije ponovila. Ima tu dosta, ali to je bila generacija neviđenih igrača i pravih ljudi.

Moram ovom prilikom da kažem nešto privatno: prema tebi imam večnu i doživotnu zahvalnost, jer si ti Bato čovek koji mi je svojevremeno, neću da kažem kada da nas ne prozivaju da smo mnogo matori, koji mi je otkrio divni svet košarke, i koji mi je bio prvi trener u pionirima Radničkog. Godinama i decenijama su nam se ukrštali košarkaški putevi, s tim što su tvoji neuporedivo širi. Osećam prema tebi ogromnu, ogromnu zahvalnost.

– Pa, dobro, hvala i tebi. Da nije bilo vas dece ne znam da li bih kompletirao treniranje svih kategorija u košarci. Ja sam bio čak i prosvetni radnik, radio sam pet godina u školi, ali bio sam vezan za košarku tako da sam radio sa svim selekcijama. Jedan sam od retkih trenera koji je trenirao i pionire, i kadete, i juniore i seniore. I nacionalne timove!

Pre nekoliko minuta u ovoj emisiji pričali smo sa Ninom Spasojević, koja je postavila lepu izložbu o Ranku Žeravici u hali na Novom Beogradu. Kao i mnogi drugi ljudi iz košarke, i ti si sarađivao na tom projektu. Zato bih voleo da čujem tvoje mišljenje o negovanju te naše košarkaške tradicije, o odnosu prema velikanima koji su zadužili ovaj naš sport?

– Ranko Žeravica je to sigurno zaslužio, i lepo je što je hala dobila ime po njemu. Lepo je i što je u toj hali otvorena izložba dve godine posle njegove smrti. I što će biti stalna. Da, sarađivao sam. Poslao sam dosta materijala. Ja sam pre dve godine napravio na Zlatiboru i u Beogradu takođe jednu izložbu o Ranku Žeravici, sličnog koncepta. Ranko je to zaslužio, kao što je svaki od naših vrhunskih trenera, stručnjaka i vrhunskih ljudi to zaslužio. I mi to moramo da negujemo: da li kroz izložbe, ili kroz knjigu, monografiju itd… Evo, sad na Sajmu knjiga u Beogradu biće predstavljena monografija o Bori Stankoviću, u izdanju Službenog glasnika. Treba negovati, i uvek se sećati ljudi koji su udarili temelje našoj košarci. A kad kažem „našoj“ – ja i dalje živim na nekim prostorima Jugoslavije, a evo ponovo se i takmičimo svi zajedno. Lično mislim da je taj prostor dao strahovito mnogo vrhunskih trenera i vrhunskih ljudi. A Ranko je bio taj!

Nekako si u poštovanju te tradicije ti najveći entuzijasta. Koliko znam, imaš mnogo muzejske građe. Gde skladištiš taj dragoceni materijal? I – da li je dobra ideja koju smo pokrenuli pre oko dve godine da se osnuje muzej košarke?

– Ne treba biti usko specijalizovan. Srbiji fali Muzej sporta! A u tom muzeju sporta svaka od sportskih grana imala bi svoj kutak. Pa i košarka. Mislim da košarka mora već jednom da dobije svoj sportski centar. Košarkaška organizacija mora da se izbori upravo za to. Za mesto u Košutnjaku, ili bilo gde, ali da se napravi naš sportski centar. Koji će biti i administrativnog karaktera, ali pre svega RADNOG KARAKTERA. Tu bi trenirale sve selekcije, tu bi se okupljali, i tu bi imali taj muzej. Znači, to je poenta cele priče. I mi smo to zaslužili, i mi to moramo da uradimo, moramo da se borimo upravo za taj prostor. Tu uopšte nisu u pitanju velike pare. Danas se takvi objekti grade sa prihvatljivim finansijskim sredstvima.

Može li iskustvo iz KK Dinamik, u čiji rad si ti uključen, da posluži kao neki primer kako novac iz privrede može da pomogne košarci?

– Ja se tim stvarima bavim jedno pedesetak godina, preduzetništvom u sportu. Preko raznoraznih akcija, aktivnosti, manifestacija i svega ostalog dolazimo do para koje ubacujemo u košarku. To su ti ekstra prihodi, i mislim da je to jedini put i način za ceo srpski sport. Evo, prekjuče smo imali drugi Okrugli sto vezan za tu temu, koji je bio izuzetno posećen. Nažalost, niko iz vlasti nije došao, imali su druge obaveze, ali nije to nikakav problem. Ići ćemo dalje. Naši zaključci su frapantni i, da kažem, ohrabrujući. Iz prostog razloga jer morate da slušate kakva je situacija na terenu. Suština svih naših aktivnosti je programska delatnost koja ide iz države. Naravno, Ministarstvo sporta i omladine, i Olimpijski komitet Srbije trebaju to da podrže.

Poznat si kao čovek koji je svojevremeno organizovao kod nas prve košarkaške kampove. Na Zlatiboru, Borskom jezeru…

– Da, bilo ih je više, desetak-petnaest… Ali, pazite: sve su to preduzetnički projekti. I sve je to danas prešlo u privatne ruke. Koncept kampa na Zlatiboru, koji je bio prvi, napravljen 1976. od strane jedne ekipe entuzijasta na čelu sa Mikijem Pavićevićem, nažalost pokojnim, koji je bio organizator, nije se mnogo promenio. Ja sam tamo bio stručni rukovodilac, osmislio sam kompletan progam, vodio sve to i doveo trenere, naravno i decu i sve ostalo. Kamp je jedna sintetička metoda rada sa najmlađima, ali i sa vrhunskim igračima, gde oni za deset dana prođu kompletnu individualnu tehniku i taktiku. Naravno, to su sve preduzetnički projekti, i taj kamp traje i dan danas, preko 40 godina. Mi od države nismo dobili „žute banke“, niti od lokalne samouprave. Ali smo bili preteča osmišljavanja kompletnih sportskih aktivnosti na Zlatiboru. I evo sada Zlatibor postaje sportski grad, on to i treba da bude. Zato jer je to planina sa najboljim klimatskim resursima, ima frapantan odnos magnezijuma i kalcijuma, možda je po tome među samo dve destinacije na celom svetu. Sada se prave i studije o tome, to je nedovoljno poznato, i zbog svega toga Zlatibor mora biti prava sportska planina. Hiljadu metara nadmorske visine, tamo se moraju dešavati mnoge stvari, naravno mnoge se već dešavaju, ali u manjem obimu.

Na tim kampovima nisu samo deca iz Srbije, nego i iz onoga što se nekad zvalo Jugoslavija, a danas se zove region.

– Kako da ne ! Mi smo od početka bili internacionalni. Nismo nikad postojali kao kamp srpske, ili tadašnje jugoslovenske polulacije. Ne! Uvek smo bili internacionalni, uvek smo širili naše znanje na pravi način, i, naravno, svi su imali koristi od toga. Sem onih koji su to osmislili… Mi i dan danas funkcionišemo kao društvena institucija, kao nevladina organizacija. Ali, ne zameram ništa nikome.Sve ovo što sada postoji, a tiče se kampova (a to više nisu samo košarkaški kampovi – evo, ove godine nam je došao Vanja Grbić i imao je jedan novi vid stručne opservacije koji, po meni treba da se proširi i na ostale sportove, jer Vanja je veliki ekspert), sada je prešlo u privatne ruke. I to je dobro. Takvo nešto i treba da postoji. Privatno i društveno pratnerstvo mora da se udruži, i na taj način moramo da funkcionišemo i da idemo dalje.

Mnogo puta si govorio o tom privatnom i društvenom pšartnerstvu, o načinima kako treba komercijalizovati klubove. Da li sam dobro shvatio da se zalažeš za to da klubovi ne osnivaju kćerke-firme koje će donositi novac, nego da velike kompanije osnivaju klubove?

– Ne, nisi najbolje shvatio ali si na dobrom putu. I jedno i drugo je moguće, a klubovi i savezi to već rade. Evo, mi u KSS imamo već 19 godina basket klub koji sam ja osnovao, pre toga je bio Trofej Beograda koji je pet godina funkcionisao kao privredna firma. To su jedine mogućnosti da se na drugi način ubaci novac u sport, što je potreba sporta. Ne može više sve država. Mi vidimo koliko ona može, i država i lokalna samouprava, i moramo da malo relaksiramo to naše „daj, daj, daj…“, ili „nema para“ itd. Moramo da se okrenemo ka preduzetničkim projektima koji će moći da donesu pare. To je ono za šta se ja zalažem. I primerima to dokazujem, evo već pedeset godina! Svaki moj projekat je praktično bio preduzetnički – i mini basket pokret, i sve ostalo. Zalažem se da svaka institucija nevladinog sektora koja se bavi sportom – klub, savez, regionalni savez itd – moraju imati svoje firme. Zašto? Tu ćemo zaposliti mlade ljude, i tu ćemo ostvarivati projekte koji ne moraju biti isključivo vezani za sport. Znači, mi ćemo koristiti sport kao mogućnost – kroz manifestacije, turnire, takmičenja, kampove i drugo – ali ćemo osnivati i nešto što je vezano za IT tehnologije, knjigovodstvo, poljoprivredu… Firma mora da postoji i egzistira, a osnivač mora biti klub ili savez. Tada bi to funkcionisalo sa ekstra prihodom, a zapošljavali bi mlade ljude koji neće doći na posao da sede, i da im drugi kažu šta da rade. Ne! Tu bi mogao da radi jedino čovek sa idejom. E – takav nam kadar treba. Sad smo napravili jednu školu koja će se baviti edukacijom upravo takvog kadra. Preduzetnika u sportu koji će biti osposobljeni za to kroz jedan potpuno drugačiji program, u jednom neformalnom obrazovnom procesu, osposobljeni da rade kao ljudi sa idejom. A ne kao ljudi koji kažu „dajte mi posao“.

Za kraj ovog razgovora pitao bih te jednu stvar kao trenera, i čoveka koji voli košarku: kakvo je tvoje mišljenje o ovom sukobu FIBA i Evrolige oko nastupa za nacionalne selekcije?

– To je uništavajući proces za košarku! I to mora hitno da se reši. I to dinamično, nema tu više pardona. Nemojte da nam uništavate košarku na taj način! Jer, tu ima prostora za sve, ima pametnih ljudi, nemojmo misliti samo o parama i sistemima takmičenja koje moramo da eksploatišemo. To je sve lepo, ali došli smo u apsurdnu situaciju da u novembru od 35 igrača, koje je selektor Saša Đorđević pozvao, ne zna se da li će mu se moći odazvati 14 igrača koji igraju ovo Ulebovo takmičenje. Sigurno da neće. Znači, spuštamo nivo takmičenja na nešto što je dosad bilo nezamislivo u košarci, a dajemo i šansu mnogima, i sportistima i kritizerima, da kažu: Pa, čekaj, ovi igrači su izborili nešto, a sad ih nema u nastavku takmičenja na Svetskom prvenstvu!? To su apsurdi koji moraju biti prevaziđeni pod hitno!

Photo: MN press