U nekompletnom 19. kolu Evrolige najbolji strelac bio je Nemanja Nedović, protiv Vilerbana ubacio je 33 poena sa dobrim procentom šuta (6/7 za 2 poena, 5/10 za trojke, 6/6 penali) i zaradio vrlo visok indeks od 40. Nedovićev učinak je za 16 poena slabiji od rekorda Evrolige koji od 29.novembra 2019. i meča sa Bajernom drži Šejn Larkin iz Fenerbahčea. On je te večeri ubacio 49 poena što je tačno 50 manje od rekorda takmičenja koji od 14.januara 1965. drži Radivoj Korać. Nezaboravni „Žućko“ je togh dana u Beogradu švedskom Alviku ubacio 99 poena što je još uvek nedostižno za elitno evropsko takimičenje ako Evroligu smatramo legitimnim naslednikom nekadašnjeg Kupa šampiona.

S obzirom da Crvena zvezda zbog zaleđene piste na aerodromu u Madridu nmije mogla da odleti u glavni grad Španije utakmica je odložena. Zato nema MVP kola, Nedović je sa svojih 40 indeks poena samo kandidat za igrača kola i 33 poena prvog strelca 19. runde. Od naših igrača istakao se i Nikola Milutinov, prvi skakač kola sa 14 uhvaćenih lopti, dok je Vasa Micić sa 8 asistencija bio treći u kolu, daleko iza Nika Kalatesa koji je podelio čak 15 što je klupski rekord Barselone.

Na putu za Keln

Od karakteristika kola , u najkraćem, valja pomenuti oporavak Fenerbahčea (96-76 protiv Baskonije), pobedu Olimpijakosa u Pireju  (89-87), nastavak Trinkierijevog čuda sa Bajernom (82-80 porotiv Zenita, Lučić se vratio sa 15 poena i 4 skoka), sigurne pobede Barselone (u gostima protiv Himkija, 87-75) i CSKA (kod kuće pritiv Žalgirisa (83-73). Na putu za plejof, koji je usputna stanica za F4 u Kelnu gde je ovosezonski završni turnir, su CSKA (15-4), Barselona (13-6), Real Madrid (12-6), Bajern (12-7), Zenit (11-6), Armani Milano (11-7), Žalgiris (11-8) i Olimpijakos (10-8). Na “listi čekanja” su Efes i Valensija (po 10-9), iza njih “Fener” i Baskonija (po 9-10) dok ostali, među kojima  je i Crvena zuvezda, nemaju pravo na realnu nadu ali verovanja u čuda nisu zabranjena.

Da se vratim tom 14.januaru 1965. kada je Radivoj Korać postavio još uvek nedostižni rekord kada  je u pitanju Kup šampiona, odnosno Evcroliga. Na ovoj sajtu smo pisali o tom podvigu, ali uvek ima novih čitalaca kojima će priča biti zanimljiva dok će se oni koji je znaju malo podsetiti kako je Koraću za poen izmaklo izjednačenje 100 poena Vilta Čemberlena za Filadelfiju iz marta 1962.

Prvak Jugoslavije OKK Beograd bio je u  prvom kolu slobodan dok je njegov naredni protivnik, Alvik iz Stokholma,  u prvoj rundi elimnisao „vukove“ (The Wolves)  iz Amsterdama sa 82-84 i 73-65. Prvi meč igran je u Stokholmu na Badnje veče, 6.januara 1965. OKK Beograd je pobedio 136-90 a Korać je dao 71 poen. Osam dana kasnije Alvik je došao u Beograd sa 8 igrača. Utakmica je odigrana u jednoj od hala beogradskog Sajma jer glavni grad još uvek nije imao sportsku dvoranu. Prema izveštaju „Sporta“  prisustvovalo je 3.000 gledalaca, sudili su Mađar Sabo i Bugarin Takev.

Niko nije brojao…

Naravno, pitanje pobednika nije se uopšte postavljalo. Već do poluvremena  bilo 60-17. Korać je dao 34 koša, ali na odmoru niko nije mogao ni da pomisli da će završiti sa 99…A desilo se upravo to. Nezaboravni „Žućko“ zatrpavao je koš švedskih ametera iz svih pozicija, bilo je serija po 12 ili 14 njegovih uzastopnih koševa. OKK Beograd je u drugih 20 minuta ubacio 95 poena, onoliko koliko mnogi timovi teško ostvare i za svih 40. Korać je u drugom poluvremenu dao 65! Publika se zabavljala, isto kao i igrači. Problem je bio što niko nije vodio statistiku i niko nije znao koliko je poena dao Korać. Igrači su mu dodavali loptu kada su i sami mogli da poentiraju jer se znalo da je dao „mnogo koševa“,ali niko nije znao koliko je to „mnogo“. Da se znalo, sigurno bi bio nadmašen rekord Vilta Čemblerlena. Da Korać , mimo običaja, nije promašio čak 3 od 14 šutiranih slobodnih bacanja stotka bi „pukla“ ali, eto, i njemu se dešavalo da ima „loš dan“.

-Nismo znali da je Korać tako blizu 100 poena, da jesmo svakako bismo učinili da  dostigne tu imporesivnu cifru-pričao mi je više puta Bora Stanković, tadašnji trener OKK Beograda.

Za dokumentaciju evo kompletne „glave“ sa te istorijske utakmice:

OKK Beograd: Maroević, Korać 99, Stanković, T.Rajković 14, Bojkić 2, Ivačković 1, Pavelić, B.Rajković, Pazmanj 1, Tošić 6, Nikolić 32.

Alvik: Hakanson 12, Grolund 3, Nigren, Bjorn 2, Lundmark 5, Linelof 12, Sviden 4, Hanson 19.

Egon Hakanson, plej Alvika, koga sam telefonom našao u Stokholmu zahvaljujući Marinu Sedlačeku, nekadašnjem treneru Alvika, izneo je svoja sećanja na taj meč:

-Ono što najviše pamtim jeste put. Išli smo vozom do Beograda! Nije bilo para za avion, mi smo bili mali amaterski klub, i sami smo bili iznenadjeni kada smo osvojili titulu prvaka Švedske. Svi smo bili amateri, studenti ili zaposleni. U Beograd smo krenuli sa 8 igrača, neki nisu dobili dozvolu za višednevno odustvo. Drugo čega se sećam je izrazita fizička superiornost igrača OKK Beograda. Bili su viši od nas, snažniji, brži, kvalitetniji…OKK je u to vreme bio jedan od najboljih evropskih timova. Treće što pamtim je, naravno, Korać…

Kako ga se sećate ?

-Nikada to tada nisam video igrača koji je sa takvom lakoćom davao koševe. Bio je mašina, ubacivao je kad je hteo i kako je hteo. Pošto sam igrao pleja nisam bio često u direktnom duelu sa njim što mi je omogućavalo da neke njegove akcije pratim kao posmatrač i pokušam da „skinem“ neki potez. Bili smo teško poraženi, ali smo u tom meču i dosta naučili. A imao sam zadovoljstvo da igram protiv najboljeg igrača Evrope u to vreme.

Korać je u izjavi posle meča zahvalio drugovima na pomoći da postigne 99 poena. Skroman kao i uvek, nije sebi pripisivao zasluge već je u prvi plan stavljao pobedu tima. Šteta za ona tri promašena penala, to mu se zaista retko dešavalo. Slobodna bacanja je izvodio arhaičnim stilom, loptu je držao izmedju kolena i bacao je „odozdo“, sa dve ruke. Imao je  ogromnu preciznost. Jednom je u Belgiji, kao igrač Standarda, u TV studiju bio iznenadjen pitanjem koliko bi puta pogodio, u odelu, od 100 pokušaja. Rekao je 75 ili 80. Tada se povukla zavesa, u studiju je bio pravi koš. Skinuo je sako i onako u košulji pogodio 100 od 100…

Žućko Korać je bio ne samo veliki igrač već i svestrana ličnost i svestran sportist. Dok je služio vojsku pobedio je armijskom takmičenju u skoku u vis, prekočio je 1,99 m.Studirao je elektrotehniku, voleo je pozorište, šah, džempere i muziku. Kažu da je prvi doneo ploču „Bitlsa“ u Beograd a muzički urednici Radio Beograda često su od njega pozajmljivali ploče. Svake večeri, kada je bio u Beogradu, stajao je na početku Knez Mihajlove sa društvom, to je danas „Koraćevo ćoše“. Poginuo je 2.juna 1969. na povratku iz Sarajevca gde je prethodne večeri odigrao poslednju utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju, samo nekoliko metara dalje od Trajka Rajkovića, druga iz kluba i reprezentacij. FIBA je 1972. Osnovala „Kup Koraća“ koji se ugasio 2000. ali je KS Srbije brzo regaovao i našem kupu dao ime „Radivoj Korać“.

Sećanje na Žućka ne bledi.