Slučajno ili ne, mada je kad je on u pitanju malo šta slučajno, Željko Obradović će iduće nedelje u Berlinu sedeti 500. put na jednoj utakmici u evro-kupovima! Da li će to biti u finalu, ili u borbi za treće mesto znaćemo u petak, posle polufinalnog duela sa Kućom Laboral, ali za ovu priču to i nije bito. Ako sam dobro računao, a verujem da jesam jer sam išao meč po meč od sezone do sezone, Obradović je za ovih 25 godina trenerske karijere u evropskim kupovima sa svojih 6 klubova vodio tačno 498 utakmica! Bilans vidite i sami. Ni sa jednim klubom nije bio ispod 70% pobeda, a prosek karijere je 72,9%. Nisam vadio utakmice ostalih trenera, ali kladio bih se da je Željko na čelu kolone iako je prilično mlađi od Dude Ivkovića ili Aita, koji su nakupili oko 400 utakmica u evro-kupovima.

Željko je trener 25 godina, ali je ovaj bilans ostvario u 23 sezone jer 92/93 Partizan zbog sankcija, iako prvak Evrope,  nije učestvovao ni u jednom takmičenju, a 2012/13 dao je sebi godinu odmora. Osvojio je osam titula prvaka Evrope sa četiri kluba, plus dva trijumfa u Kupu Saporta. Sledeći šampionski prsten moraće da stavi na neki nožni prst, ovih 10 na rukama već su zauzeti!

Željkov evro-put od trenera početnika koji je direktno iz dresa seo na trenersku klupu počeo je 1.oktobra 1991. u Solnoku. Partizan je pobedio 92-65, a tri dana kasnije bio je domaćin u revanšu takođe u Solnoku i opet pobedio 89-72. Partizan je te sezone, odlukom FIBA, kao domaćin morao da igra u Fuenlabradi kod Madrida, ali mu ni to nije smetalo da postane prvak Evrope. Od  21 utakmice 20 je odigrao ili u gostima, ili na neutralnom terenu, samo je prvi meč četvrtfinala protiv Knora igran u Beogradu. Nikad zabeleženo u istoriji evropske klupske košarke.

Od tih utakmica u Solnoku, pa do pobede nad Real Madridom u trećoj utakmici četvrtfinala plejofa ovogodišnje Evrolige, Željko je od trenera početnika postao najtrofejniji i najcenjeniji trener Evrope. Ovaj F4 u Berlinu biće mu 15. u trenerskoj karijeri, a jedan ima i kao igrač, onaj prvi u Ganu 1988.

Evo njegovog globalnog bilansa u Evropi po klubovima  u kojima je radio:

Klub                       Sezone              Bilans         Procenat       Rezultat

Partizan(1)               91/92              21 17-4             80,9           F4-1º

Hventud (1)              93/94               20 16-4             80,0           F4-1º

Real Madrid (3)       94-97             58 43-15            74,1           F4-1º, F4-4º, Saporta- 1º

Beneton (2)              97-99              41 33-1-1           80,1         F4-3º, Saporta-1º

Panatinaikos (13)     99-12             278 196-82         70,5     8xF4, 5×1º, 1×2º*, 1×3º,1×4º

Fenerbahče (3)         13-16                80  58-22           72,5        F4-4º, F4-?

Ukupno :                  23                498 363-134       72,9%       8×1. u EL, 2×1. u Saporta kupu , ukupno  15xF4, plus jedan kao igrač (1988).

*Suproliga  FIBA

**Revanš sa  Partizanom  9. marta 1999. (na njegov rođendan) završen je  73-73,  ali  Beneton je dobio prvi meč  90-77.

Kad god pišem o Željku setim se pokojnog Saše Tijanića koji mi je svojevremeno, dok je pisao kolumne za naš štampani “Koš” (potražite ih u PDF-u)  predlagao tekst pod naslovom “Otisak nesreće”. Mislio je na Željka i  njegove probleme zbog saobrćajke koju je imao još kao igrač Borca, i nevolje dok je bio u vojsci… Ne znam zašto na kraju nije napisao taj tekst, ali i bolje je što nije jer je ono što se kasnije desilo ponudilo, i to  na pretek, sadržaj za kolumnu pod naslovom “Otisak uspeha”.

O Željku se zna gotovo sve. Ipak, možda malo ljudi zna zašto ga zovu Žoc? Od prvih dana interesovanja za košarku karakterisao ga je dobar šut. Dok je sa drugarima u Čačku neumorno šutirao na koš pogađao je više od drugih, cepao je, kako se to u žargonu kaže, mrežice pa je postao “cepač”. Željko Obradović-Cepač. Ili Žoc.

Poznata je priča da je u leto 1991.bio viđen za prvog pleja reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Rimu, čak je prošao i prvu fazu priprema, ali su dva slobodna dana koje je Duda Ivković dao igračima promenila njegov život. Dragan Kićanović, legenda čačanske, srpske i jugoslovenske košarke, tada direktor Partizana,  ponudio mu je mesto trenera uz uslov da prestane da igra. Željko je konsultovao najbliže, razmišljao cele noći i rešio da prihvati ponudu…Ostalo je istorija.

Još kao igrač beležio je treninge, posebno Ace Nikolića koji je posle Svetskog prvenstva u Manili 1978. otišao da trenira mali Borac i odveo ga u Kup Koraća. Kada je na jednoj utakmici dao samo 2 poena bio je razočaran i ljut na sebe, ali ga je Aca iznenadio rekavši mu da je bio najbolji na terenu. Pričao mi je više puta da je tada jednom za svagda shvatio ulogu pleja.

Kao igrač Partizana upisao je trenersku školu, na jednom”stažu” na Zlatiboru video je jednog suvog, dugačkog klinca koji mu se odmah dopao. Raspitao se o njemu i saznao da se zove Predrag Danilović, da je iz Sarajeva, član Bosne… Odmah je zvao Duleta Vujoševića i rekao da “ima jedan mali koga treba dovesti”. Partizan se dve godine borio za Danilovića ali ga je ipak doveo 1988. Četiri godine kasnije Danilović i Saša Đorđević, sa Željkom Obradovićem na klupi, doneli su prvi i dosad jedini trofej  prvaka Evrope srpskoj klupskoj košarci.

Od 1993. je u inostranstvu. Veliki klubovi, veliki budžeti, ali takođe velika odgovornost i veliki uspesi. Bilo je i kiskeva, poraza od mnogo slabijih rivala, dešavalo se da sa Panatinaikosom ne uđe ni u Top 16 ili plejof, ali svi neuspesi pokriveni su sa onih 10 evro-trofeja. Slično bi moglo da se kaže i za njegov selektorski period na klupi reprezentracije. Olimpijsko srebro iz Atlante 1996, evropsko i svetsko zlato iz Barselone 1997. i Atine 1998, vrlo vredna bronza na EP 1999. s obzirom na okolnosti i nenormalne pripreme (bombardovanje Jugoslavije od strane NATO) a onda serija neuspeha. Ako je ispadanje u četvrtfinalu Olimpijade u Sidneju još i moglo da se prihvati, 11. mesto od 12. ekipa u Atini 2004. i ispadanje od Francuske u osmini finala EP 2005. u Novom Sadu nisu. I danas mi nije jasno kako sa onako dobrim timom nije uspeo da izvuče više. Možda je to ipak dokaz da je i on samo čovek.

Njegova snaga je u instiktu, u čitanju igre, predviđanju poteza trenera na drugoj klupi. Veliki je taktičar, još veći motivator. Pripada “Dudinoj školi”, zna da bude oštar prema igračima, ali sve ostaje u okviru utakmice. Pre i posle braniće ih kao niko, zasluge će pripisivati njima a greške sebi. Kao trener početnik najviše se bojao eventualnog pitanja na koje neće znati odgovor. Od starta je prihvatio teoriju da trener mora da zna bar dva puta više od igrača i da uvek mora da ima odgovor na njihova pitanja. Za razliku od nekih trenera koji ne vole zvezde, Obradović je uvek želeo da u timu ima majstore koji će sprovoditi njegove ideje. U Partizanu je imao Sašu&Sašu, u Huventudu Viljakamu, braću Đofresa i Kornija Tompsona, u Realu Sabonisa, Arlaukasa i Bodirogu, u Benetonu Vilijamsa, Pitisa i Rebraču, u Panatinakosu čitav niz asova, od Bodiroge i Rebrače do Jasikevičijusa i Batiste. Bio je majstor i za vraćanje igrača, Evroligu 2007. osvojio je sa Tomaševićem, Vujanićem i Bećirovićem koji su se vratili posle teških povreda prethodne sezone.

Veran je svojim prijateljima iz detinjstva, poštuje drugarstva i kumstva, ponosi se velikim brojem prijatelja. Kada je 2010.  slavio 50. rođendan  pozvao je više od 1.000 ljudi iz zemalja u kojima je radio, i niko nije otkazao.

Evroliga je ovih dana stavila svoj dokumentarac o njemu, “Željko Obradović.more than a coach”. Možete ga videti  na www.euroleaqgue.net i čuti šta o njemu govore njegovi bivši i sadašnji igrači.

Uzgred, kad sam pre pet godina za sajt Evrolige pisao o Obradoviću posle njegove osme titule prvaka Evrope zaključio sam tekst ovom rečenicom:

Ne vidim nikakvu tajnu. Obradović radi sve isto što i drugi treneri. Samo bolje.

Mislim da ocena i dalje stoji.

Photo: euroleague, fenerbahce