Eskpresne kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2017, poslednje u dvogodišnjem ritmu, nisu donele ni jedno veće iznenađenje. Svi koji iole nešto vrede u evropskoj košarci biće na jubilarnoj 40. smotri koja će se održati u 4 zemlje, kao i prethodni kontinentalni šampionat. FIBA će 22. novembra obaviti žreb i tada će se znati ko će u Helsinki, ko u Kluž, ko u Tel Aviv, a ko u Istanbul koji će biti domaćin i finalnog turnira.

U relativna iznenađenja spada 6-0 Mađara koji su očito podigli kvalitet, mada Velika Britanija, Makedonija i Luksemburg i nisu bili rivali od kojih je trebalo strahovati. Relativno iznanđenje je ispadanje Bosne i Hercegovine, sa dva NBA igrača u sastavu, ali pored Rusije Bosanci i nisu bili favoriti, mada su mogli da izbegnu poraz od Švedske i pokušaju da prođu kao jedan od 4 najbolja drugoplasirana tima. Ta 4 mesta zauzeli su Crna Gora i Island (bilans 3-1), Velika Britanija i Ukrajina (2-2). Vredi istaći i drugo uzastopno učešće Islanda. Tri baltičke države nisu propustiule šansu da se plasiraju, a iz bivšeg SSSR biće prisutni još Ukrajina, Gruzija i, naravno, Rusija. Neće biti mini-šampionata bivše Jugoslavije jer će igrati samo Srbija, Hrvatska, Slovenija i Crna Gora, dok Bosna i Hercegovina i Makedonija nisu usapele, isto kao i samoproklamovana država Kosovo čije odsustvo skida jednu brigu sa glave FIBA jer bi neki susreti sa ovom zemljom mogli da izazovu probleme. Ukrajina je sa Kosovom u kvalifikacijama kao domaćin igrala u Litvaniji, a među učesnicima narednog EP je još nekoliko zemalja koje ne priznaju Kosovo.

Biće prisutni svi evropski prvaci osim, naravno, Egipta koji je titulu osvojio 1949. u Kairu jer je severna Afrika u to vreme  pripadala evropskoj zoni, a šampionate su tih godina organizovale zemlje koje su osvajale medalje na prethodnom skupu. Kako je SSSR, prvak Evrope 1947, odbio organizaciju a druga Čehoslovačka bila domaćin te 1947, organizacija je ponuđena trećeplasiranom Egiptu koji je prihvatio. Bilo je to najčudnije evropsko prvenstvo jer je igralo samo 7 reprezentacija, od kojih su samo 3 bile čisto evropske (Francuska, Grčka, Holandija), dve azijske (Sirija i Liban), jedna afrička (Egipat) a jedno evro-azijska (Turska). Zanimljivo je da ni jedna zemlja nije učestvovala na svim šampionatima. Francuska je propustila dva prvenstva (1969. i 1975) a Italija 3 (1949,1961. i 2009).

Ako otpišemo medalje nepostojećih zemalja poput SSSR, Jugoslavije i Čehoslovačke, kolekcija medalja zemalja koje su bile prvaci Evrope izgleda ovako:

Španija    12  (3 6 3)

Litvanija    7 (3 3 1)

Italija      10  (2 4 4)

Grčka        5  (2 1 2)

Francuska 9  (1 2 6)

Mađarska  3  (1 1 1)

Letonija    2  (1 1 -)

Nemačka 2   (1 1 -)

Rusija      4  (1 1 2)

Ostale 23 titule pripadaju bivšem Sovjetskom Savezu (14), bivšoj SFRJ i SR Jugoslaviji (8), bivšoj Čehoslovačkoj (1) i Egiptu (1).

U novom košarkaškom poretku, posle raspada SSSR, Čehoslovačke i Jugoslavije, u prvi plan je izbila Litvanija, prvak 2003, druga 1995, 2013 i 2015, treća 2007. Rusija je takođe imala svetle trenutke, zlato 2007, srebro 1993, bronze  1997. i 2011. Hrvatska je dobro počela, osvojila je bronze 1993. i 1995. ali od tada je nema na postolju. Srbija se domogla srebra 2009. a 2015. je bila polufinalist. Na poslednja četiri šampionata dominirali su Španci (tri zlata i jedna bronza) i Francuzi (po jedno zlato, srebro i bronza) a na pobedničko postolje peli su se još Rusija i Grčka, treći 2009, odnosno 2011.

Šta nas čeka iduće godine ?

Pre svega, prerano je za prognoze jer se ne zna ko će u kakvom sastavu doći, ali generalno znamo da će Španija i Francuska, dominantne poslednjih godina, biti starije za godinu dana. Nosioci igre u obe selekcije odavno su prešli zenit mada Pau Gasol i Toni Parker i dalje potvrđuju staro pravilo da nema starih i mladih igrača, nego samo dobrih, manje dobrih i loših.

Možda je pomalo i ono „što je babi milo…“, ali čini mi se da bi Srbija sa svojim rosterom u kome je samo Marko Simonović preko 30 godina mogla da napadne zlato. Ne kažem da će ga osvojiti, pokušavam da realno sagledam situaciju. U Riju smo već bili ispred Španije (istina, bez direktnog duela) i Francuske (sa porazom u grupi u egal igri). Sa Nemanjom Bjelicom i, nadam se, konačno Bobanom Marjanovićem imaćemo tim za juriš na zlato. Ne vidim ko bi još, realno, smeo unapred da kaže da će ići po zlato?

Hrvati su u Riju pokazali da imaju potencijal, ali prvo treba da reše pitanje selektora mada meni nije jasno kako neko uopšte može da dovodi u pitanje Acu Petrovića koji je odveo tim u Rio i tamo stigao do četvrtfinala. No, to je njihov problem. Litvanija je uvek kandidat za vrh ali nekako imam utisak da i njihov izvor talenata nije nepresušiv. Ranije su na gotovo svakom takmičenju izbacivali neko ime kome se Evropa divila, sad se to proredilo. Od Valančijunasa ne pamtim Litvanca koga bih poželeo u srpskom timu… Rusi? Teško, iako sa Mozgovim i  Švedom  mogu da slože dobar tim. Grci? Još teže. Proći će vreme dok ne nađu nove Spanulise, Dijamantidise, Papalukase… Italija? Mrka kapa, ako nisu bili sposobni da na svom terenu u Torinu izbore plasman u Rio, teško da mogu da pretenduju na evropsko zlato iako neka medalja nije nemoguća misija.

Tu bih završio listu „tradicionalnih“ favorita i prešao na one „potencijalne“. U tu grupu bih svrstao Crnu Goru, Sloveniju i Tursku, ovu poslednju pre svega zbog činjenice da se finalni deo igra u Istanbulu gde je publika tradicionalno šesti igrač Turaka. Uostalom, njihove jedine medalje, srebra na SP 2010. i  EP 2001. osvojene su baš u Istanbulu. Crna Gora pod vođstvom Boše Tanjevića, ako složi najjači mogući tim sa Vučevićem, Pekovićem, Dubljevićem, Ivanovićem i ostalim crnogorskim asovima, može da pretenduje na visok plasman. Pri tome ne mislim na prvo mesto, ali neko četvrtfinale, od koga samo korak deli od borbe za medalje, sasvim je realna opcija. Možda je u još boljem položaju Slovenija, pod uslovom da igraju braća Dragić, a sva je prilika da će tako i biti jer su igrali kvalifikacije. Slovenci su među retkima koji u najskorije vreme mogu da računaju na ozbiljno pojačanje. Mislim na Luku Dončića, 17-godišnjaka u dresu Real Madrida, koji će u narednoj sezoni pokazati sav svoj talenat i potencijal pod uslovom da zaigra za Sloveniju, što je realna opcija jer mi je on sam to više puta rekao. Na prve dve pripremne utakmice Real Madrida bio je najbolji strelac Reala sa prosekom od preko 17,5 poena.

Photo: FIBA Europe