Formulu zvanu “Fajnal fur” Evroljani su, kao i sve drugo u basketu, uvezli iz SAD. Istina, ne iz NBA koja nije postojala 1939. kada je završni turnir studentskog pvenstva (NCAA) igran po tom sistemu. U prvom finalu 30. marta 1939. igrali su u Ivanstonu (država Ilinoj) Oregon  i Ohajo Stejt, bilo je 46-33 za Oregon. Treće mesto zauzela je Oklahoma, a četvrto Vilanova.

F4 je stigao u Evropu 1966, FIBA je eksperimentalno uvela završnicu Kupa šampiona sa 4 učesnika. Prvi takav turnir igran je u Bolonji, prvak je postao Simental pobedivši u finalu Slaviju Prag 77-72, a godinu dana kasnije iskustvo je ponovljeno u Madridu gde je Real iskoristio domaći teren i osvojio titulu savladavši Simental 91-83, dok je ljubljanska Olimpija bila četvrta izgubivši u polufinalu od Reala 86-88, a za treće mesto od Slavije 83-88. Onda je došlo do pauze sve do 1988. kada je format obnovljen u Ganu, a šampion je postao Filips iz Milana dok je treći bio Partizan.

Pošto je lakše nabrojati turnire F4 na kojima nisam bio, evo ih: 1988, 1989, 1999. i 2016. Ako se nisam zabrojao, ovaj u Vitoriji biće mi 27. po redu. Pošto bi pominjanje svih bilo veoma dugačak tekst, evo odabira Top 10, bez hronološkog reda nego po kriterijumu “naj”:

1. Najemotivniji. Svakako Istanbul 1992. i trijumf Partizana. Razloga je mnogo, od izgnanstva tima u Španiju, gde je u Fuenlabradi našao dom i sjajnu publiku, do političkih (ne)prilika u zemlji koja se u krvi raspadala a Srbi i Srbija bili označeni kao glavni uzročnici. Trojka Saše Ðordevića u finalu protiv Huventuda deo je istorije Partizana, ali i srpske košarke.

2. Najdramatičniji. Opet Istanbul, meč CSKA-Olimpijakos 2012. koji je završen 62-61. Moskovljani su vodili sa 19 poena razlike i imali titulu u džepu, ali je ona završila u Pireju jer je Printezis pogodio sa sirenom. Dušan Ivković je još jednom, kao i 1997, trijumfovao sa Olimpijakosom.

3. Najpolemčniji. Pariz 1996, finale Panatinaikos-Barselona 67-66. U poslednjem napadu, pri vođstvu grčkog tima od jednog poena, Montero je ukrao loptu i sam krenuo ka košu. Stojan Vranković je koracima od sedam  milja krenuo za njim i zalepio mu “rampu”. Bilo je evidentno da je lopta prvo dodirnula tablu, što znači da je blokada bila nelegalna, ali suidije nisu priznale koš i “Pao” je postao prvak. Barselona se žalila, a žalba je u četiri ujutro odbijena. U katalonskim medijima osuto je drvlje kamenje na FIBA i, posebno, generalnog sekretara Boru Stankovića. Nije bilo sporno da je rampa Vrankovića nelegalna, ali je na 4,9  sekundi pre kraja zaustavljeno vreme. Kako i zašto nikada nije razjašnjeno, ali dok je Montero išao ka košu vreme je stajalo. Ono što se dogodi u mrtvom vremenu nije se dogodilo… Bilo je više vezanih grešaka, ali u Barseloni su videli samo nelegalnu rampu Vrankovića i “zaveru” protiv Barselone.

4. Najduži. Tel Aviv 1994, finale Huventud-Olimpijakos 59-57.  Opet “brljanje” zapisničkog stola. Kada je Korni Tompson 18 sekundi pre sirene pogodio trojku za 59-57 usledio je dramatični kraj u kome je sat stajao dok su igrači Olimpijakosa, posle promašenog slobodnog bacanja Paspalja 4,8 sekundi pre kraja, čak tri puta šutirali i promašivali… Poslednji pokušaj bio je šut za tri poena Milana Tomića, današnjeg trenera Crvene zvezde. Da je pogodio, još bi se povlačili repovi.

5. Najneočekivaniji. Atina 1993, trijumf  Limoža protiv Real Madrida sa Sabonisom (62-52), kao i protiv Benetona sa Kukočem (59-55). Boža Maljković je u Atinu doveo, kako je govorio, “tim rudara”, ali ti njegovi rudari znali su da iskopaju titulu prvaka. Boža je optuživan za “basket kontrol”, igru na mali broj poena, a on je samo u praksi sproveo ono što je naučio od svog učitelja profesora Ace Nikolića: trener igru tima treba da prilagodi karakteristikama igrača koje ima.

6.Najlepši. Izmedu nekoliko finala biram ono iz 2007. koje su u Atini igrali Panatinaikos i CSKA (93-91). Bio je to festival ofanzivne košarke protkan majstorijama pojedinaca na obe strane. Željko Obradovic je tada osvojio svoju 7. titulu prvaka Evrope.

7. Naj-preokret. London 2013. Olimpijakos je katastrofalno počeo finalni meč protiv Real Madrida, gubio je posle prve četvrtine 10-27. Na poluvremenu je bilo 37-41. Vasilis Spanulis do odmora nije dao nijedan poen, a onda je nastavak otvorio sa dve trojke i završio meč sa 22. Veliki preokret, sličan onom u Istanbulu 2012.

8. Najubedljiviji. Makabi  je 2004. u finalu demontirao Skiper (118-74) sa timom u kome su blistali Entoni Parker (21 poen), Šarunas Jasikevičijus (18), Tal Burstin (17). Finale, međutim, ima predistoriju: u poslednjem kolu Top 16 Makabi je bio pred eliminacijom, gubio je kod kuće od Žalgirisa 91-94 kada je, na 2 sekunde pre kraja, Gedrijus Gustas promašio dva slobodna bacanja iako je do tada u sezoni bio nepogrešiv (18-18). Štaviše, kod drugog promašaja suđen mu je prestup tako da vreme nije krenulo. Ilija Belošević je uručio loptu Šelefu, ovaj je dugim dodavanjem pronašao Šarpa koji je bio na polovini rivala. Pogodio je trojku, iznudio produžetak koji je Makabi dobio (107-99). To je jedino finale koje pamtim po tome što je dobijeno dva meseca ranije…

9. Najizjednačeniji. Pariz 2010. Ovaj F4 mogao bi i pod naslov “najnesrećniji” jer je Partizan i polufinale i meč za treće mesto izgubio posle produžetaka. Posebno je bio bolan poraz u polufinalu od Olimpijakos jer je poslednji šut bio blokiran, lopta je slučajno došla do Čildresa koji je sa sirenom izjednačio (67-67) i time praktično uveo Olimpijakos u finale. U borbi za treće mesto protiv CSKA bilo je 78-78 posle 40 minuta, na kraju 90-88 za CSKA.

10. “Naj-domaći”. Ova kovanica nije baš najsrećnija, ali ne znam kako da u jednoj reči definišem završni turnir u našem glavnom gradu. Real Madrid je pobedio Fenerbahče 85-80, ali F4 2018. najviše pamtim po činjenici da je igran u Beogradu. Da budem neskroman, godinama sam se, u granicama mojih mogućnosti, borio da F4 dođe u Beograd. Ubeđivao sam Đordija Bertomeua da će turnir biti odlično organizovan, i kada su gradske vlasti konačno zalegle i dostavila formalnu kandidaturu F4 je stigao u Beograd. Svi gosti otišli su zadovoljni.

Tokom 26 fajnal forova kojima sam prisustvovao bilo je mnogo uspeha naših trenera i igrača. Bio sam svedok svih 9 titula Željka Obradovića sa 5 klubova, na slavljima Bože Maljkovića sa Jugoplastikom 1990. u Saragosi, sa Limožem 1993. u Atini i sa Panatinaikosom 1996. u Parizu, zatim na ona dva trijumfa Dušana Ivkovića sa Olimpijakosom (1997 i 2012). Tu je i prva titula Barselone 2003. kod kuće sa Svetislavom Pešićem. Od naših timova samo je Partizan stizao do F4 (1988, 1998, 2010) ali su zato naši treneri i igrači bili garancija uspeha svojih inostranih timova.

Ni u Vitoriji ove 2019. nismo bez predstavnika. Tek da se održi tradicija.

Photo: Privatna arhiva, euroleague