U našem pregledu istorije Fajnal for turnira stali smo kod 1997. i trujumfa Ivkovićevog Olimpijakosa u Rimu. Prošli vek zatvorili su Kinder (sa Danilovićem, Savićem i Nesterovićem) 1998. u Barseloni, Žalgiris 1999. u Minhenu i Panatinaikos 2000. u Solunu. Partizan je 10 godina posle učešća na F4 u Ganu igrao 1998. u Barseloni, ali nije mogao dalje od 4. mesta. U timu su bili  Dejan Tomašević, Dragan Lukovski, Predrag Drobnjak, Haris Brkić, Aleksandar Čubrilo, Slaviša Koprivica, Vladimir Đokić, Ratko Varda, Miroslav Radošević… a na klupi Milan-Kime Bogojević.

Kinder 1998.

Naredne godine u Minhenu bilo je dosta igrača sa naših prostora. Marko Jarić, Damir Mulaomerović i Gregor Fućka igrali su u Timsistemu iz Bolnje, Dragan Tarlać, Milan Tomić i Arijan Komazec u Olimpijakosu, plus Dušan Ivković na klupi, Predrag Danilović i Raša Nesterović u Kinderu, ali titulu je odneo Žalgiris, jedini tim bez i jednog “jugovića”. Imao je dobre strance (Edni, Bouvi, Jirži Zidek junior) i odlične Litvance: Stombergas, Masiulis, Šestokas, braća Mindauskas i Eurelius Žukauskas, Adomaitis, kapiten Maskoliunas…

Poslednji prvak Evrope u 20. veku bio je Panatinakos. Bio je to četvrti klub sa kojim je Željko Obradović osvajao evropsku krunu. U timu je imao Dejana Bodorigu i Željka Rebraču (20 poena u finalu protiv Makabija, 73-67) ali i Džonija Rodžersa, Alvertisa, Kataša, Nanda Đentilea, mladog Focisa, Budurisa…. “Pao“ je u solunskom polufinalu prethodno pobedio Efes Pilsen (87-71, Bodiroga 22) u čijim su redovima bili Predrag Drobnjak, Damir Mulaomerović, Hido Turkoglu, Ibrahim Kutlaj, dok je Makabi bio bolji od Barselone sa Milanom Gurovićem  i mladim Pauom Gasolom u timu (75-69).

Početak 21. veka obeležila je „dupla liga“, jednu je organizovala FIBA a drugu tek osnovana Evroliga. FIBA je zadržala formulu F4, u finalu u Parizu igrale su 4 najbolje ekipe u njenom takmičenju – Makabi, Panatinamos, CSKA i Efes. Titulu je osvojiio Makabi porazivši u finalu „Pao“ sa 81-67, uprkos 27 poena i 8 skokova Dejana Bodiroge. Evroliga je u svojoj prvoj sezoni na kraju takmičenja imala plejof. Njen prvi šampion postao je Kinder, bolji sa 3-2 od Taukeramike. U petom meču u Bolonji bilo je 82-74. U ekipi iz Bolonje igrali su Marko Jarić (16 poena u finalu) i Matjaž Smodiš, plus Manu Đinobili, Abio, Rigodo, Frosini, Bonora, Grifit… Ekipu iz Vitorije vodio je Duško Ivanović.

Prvi F4 u organizaciji Evrolige igran je 2002. u Bolonji. Sećam se da je nas 7-8 iz Evrolige, zajedno sa lokalnim organizatorima, izguralo turnir u čijoj organizaciji danas učestvuje nekoliko stotina ljudi. Apsolutni favorit bio je Kinder. U polufinalu protiv Benetona (90-82) je opravdao očekivanja. U drugom polufinalu Panatinaikos se revanširao Makabiju za poraz prethodne godine u Parizu, bilo je 83-75 za Obradovićev tim uz sjajnu partiju Bodiroge koji je dao 26 poena i uhvatio 9 lopti. Grčkom timu nisu davane velike šanse u finalu, ali Obradović je nadmudrio Mesinu, „Pao“  je pobedio 89-83 uz sjajno raspoređene poene: Kutlaj 22, Bodiroga 21, iznenađenje turnira Lazaros Papadopulos 12, Alvertis 11, Daril Midlton 10, Džoni Rodžers 7, Mulaomerović 6… U timu Kindera blistao je sa 27 poena  Manu Đinobili, Smodiš je dao 23, Jarić 11, ali Panatinaikos je više delovao kao tim. Željko Obradović je, sa trofejom u levoj ruci, raširio prste na desnici pokazujući da mu je to peta titula. Sada je pred desetom…

Evroliga je objavila da su tri prva F4 turnira u njenoj organizaciji u Bolonji 2002, Barseloni 2003. i Tel Avivu 2004. Barselona je posle Mundijala u Indijanapolisu za trenera dovela Svetislava Pešića sa glavnim ciljem da kod kuće osvoji trofej koji je prethodno izmakao bar 6 puta zbog poraza u polufinalu ili finalu. Pešić je tražio dovođenje Bodiroge i Fućke, klub mu je ispunio želju a investicija se isplatila. Barselona je 11. maja 2003. u finalu pobedila Beneton 76-65. Odlučila je jedna trojka Bodiroge koji je sa 20 poena i 8 skokova bio najbolji i zasluženo poneo titulu MVP turnira. „Barsa“ je u polufinalu pobedila Ivkovićev CSKA 76-71 (Fućka 21 poen, 9 skokova), dok je Beneton bio bolji od Montepaski Sijene (65-62) u čijim su redovima igrali Mirsad Turkčan, Dušan Vukčević i Vrbica Stefanov.

Barselona 2003.

Prednost domaég terena iskoristio je i Makabi 2004. Prvo je u polufinalu pobedio CSKA 93-85, uz sjajnu partiju Entonija Parkera (27 poena, 6 skokova), Šarunasa Jaskivecijusa koji je prešao iz Barselone (18 poena) i Masea Bastona (11 poena, 10 skokova). Dragan Tarlać je za CSKA dao 6 poena uz 6 skokova, a Mirsad Jahović (Turkčan) je imao dabl-dabl učinak sa 10 poena i isto toliko skokova. U italijanskom polufinalu Skiper iz Bolonje je pobedio Sijenu 103-102 posle produžetka. Miloš Vujanić je dao 12 poena a Mtjaž Smodiš 14. Finale je bilo najneinteresangtnije koje pamtim, 114-74 za Makabi! Jedina svetla tačka u timu iz Bolonje bio je Vujanić sa 21 poenom, ali Makabi je imao daleko više raspoloženih igrača: Parker 21, Jasikevicijus 18, Burstin 17, Vujčić, Baston i Šarp po 9… Ceo Izrael je slavio a kako je to u praksi izgledalo svedoči anegdota sa konferencije za štampu. Tek što je pored mene seo Pini Geršon, trener Makabija, iz dna sale, tamo gde su bile TV kamere, počeli su da stižu povici koje nisam razumeo. Pini mi je rekao da se direktno uključuje izraelski premijer! Čini mi se da je bio Arijel Šaron. Bilo kako bilo, konferencija za štampu pretvorila se u dijalog premijera i Pinija, naravno na hebrejskom, uz direktan prenos na TV, dok su brojni novinari strpljivo čekali da čuju nešto i na engleskom…

U Moskvi 2005. svi su očekivali trijumf CSKA, ali pokazalo se da domaći teren nije uvek prednost. “Armejci“ su neočekivano poklekli u polufinalu od Taukeramike (78-85) u čijim je redovima blistao Arvidas Macijauskas (23 poena), dok je Mađar Kornel David bio tajno oružje Duška Ivanovića sa 12 skokova i 11 poena. U drugom polufinalu Makabi je u „el klasiku“ evropske klupske košarke pobedio Panatinaikos 91-82, najviše zahvaljući Deriku Šarpu koji je ubacio 20 poena šutirajući 4/5 dvojke i 3/5 trojke. Obradović je u timu imao Jaku Lakovića i Vladu Šćepanovića, iako su prvom planu bili Kutlaj i Dijamantidios. U kumovskom duelu za treće mesto Ivković-Obradović bilo je, posle produžetka, 94-91 za “Pao“. Kao što se vidi, Obradović je imao i neuspehe na F4, ali u godinama koje su sledile on je trijumfima sa svojim timovima košarkaški obeležio 21. vek. U finalu te 2005. Makabi je bio bolji od tima iz Vitorije (90-78) uz blistavu partiju Jasikevicijusa koji je dao 22 poena i imao 6 skokova i 5 asistencija. Baston je dao 18, Vujčić 13, Parker 12, dok je kod poraženih najbolji bio Luis Skola sa 21 poenom i 9 skokova.

Onda je 2006. red došao na CSKA. „Armejci“ su u Pragu vratili titulu prvaka Evrope posle 35 godine. Posvetili su je Aleksandru Gomeljskom koji je preminuo avgusta prethodne godine. CSKA je u polufinalu pobedio Barselonu, koju je u međuvremenu preuzeo Duško Ivanović (84-75),  dok je Makabi bio bolji od Taukeramike 85-70. U finalu nije bilo dileme, CSKA je slavio 73-69 sa briljantnim Teom Papalukasom koji je dao 18 poena i podelio 7 asistencija.

CSKA 2006.

Željko Obradović se vratio na tron 2007. u Atini. „Pao“ je u polufinalu bio bolji, bez problema, od Taukeramike koju je vodio Boža Maljković (67-53), dok je CSKA u drugom polufinalu savladao Unikahu 62-50. Finale je bilo jedno od najboljih koje pamtim, 93-91 za „Pao“ sa mnogo junaka. Šiškauskas je dao 20 poena, Dejan Tomašević 16, Dijamantidis 15, Batist i Vujanić po 12. Željko je te sezone uzeo Tomaševića i Miloša Vujanića posle teških povreda , kao i Sanija Bećirovića, ali svi su sjajno odgovorili i doprineli novom trijumfu „zelenih“. Obradović je stavio šesti prsten na ruku, ali bilo je mesta za još…

O 10 poslednjih F4 Evrolige i brojkama koje pokazuju i dokazuju dominaciju srpskih trenera u sledećm nastavku narednih dana.

Photo: Euroleague