Da je lopta omiljena igračka dece na prostoru bivše Jugoslavije znamo odavno. Da su svi sa tih prostora talentovani za igre sa loptom takođe je poznata činjenica. Ko ne veruje, ili je zaboravio neka pogleda činjenice: Hrvatska je od srede finalist prvenstva sveta u fudbalu, Slovenija je prvak Evrope u košarci, Srbija trostruki vice-šampion u basketu (sveta, Evrope i na Olimpijskim igrama, plus najbolja na svetu u 3×3) , Srbija je bila prvak Evropu u ženskoj košarci i gtreća na Olimpijskim igrama, Hrvatska je prvak sveta a Srbija prvak Evrope u vaterpolu u kome su najbolji bili i Crnogorci, Hrvatska je sila u rukometu, Vardar iz Skoplja osvajao je rukometni Kup šampiona, Srbija je prvak Evrope u ženskoj odbojci i u svetskom vrhu u muškoj konkurenciji…

Neću da špekulišem u stilu šta bi bilo da je bilo, da smo ostali zajedno, iako ću zauvek žaliti što ona velika generacija košarkaša nije imala šansu da u Barseloni 1992. odmeri snage sa prvim i jedinim autentičnim američkim „drim timom“. Očito je da je u onoj državi, koja se onako ružno raspala, bilo nekog sistema, bar u sportu, iako on nije jedina oblast u kojoj je bilo nekog plana. Država je ulagala u sport ne samo gradeći sale i stadione, nego i školujući kadrove, organizujući takmičenja mladih na raznim nivoima, slanjem trenera na studijska putovanja… Popularizaciji sporta doprinosili su mediji, naročito televizija. Svaki uspeh privlačio je nekom sportu hiljade mladih, a iz masovnosti se rađao i kvalitet.

Jugoslavija nije bila mala zemlja, ni teritorijalno ni brojčano, ali sve njene naslednice jesu male po oba kriterijuma, i utoliko su njihovi sportski uspesi veći. U sportu, kao retko gde, „mali“ može da pobedi velikog ako pokaže više volje, znanja, talenta… Kada je balkanski sport u pitanju rekao bih da je talenat, posebno za kolektivne igre sa loptom, preduslov uspeha. Talenat, uz rad, odvodi najbolje sportiste sa prostora ex-Yu u najbolje evropske klubove gde, materijalno obezbeđeni, talenat nadograđju iskustvom i takmičenjem u najačim ligama i konkurencijama.

Pogledajmo gde igraju hrvatski igrači, finalisti svetskog prvenstva: Real Madrid, Barselona, Juventus, Liverpul, Inter, Atletiko Madrid, Milan, Šalke, Monako… Evropska elita. Imaju kontinuitet učešća na velikim takmičenjima, od pojave na EP 1996. u Engleskoj retko kad su propustili evropsku ili svetsku smotru.

Uspesi selekcija sa prostora bivše Jugoslavije u košarci, vaterpolu, odbojci ili rukometu pripisivani su nasleđu dobrih stvari iz starog sistema bivše zajedničkle države, ali šta reći za fudbal? Nekadašnja Jugoslavija je bila polufinalist na davnim mundijalima 1930. i 1962, finalist na Evroskom špampionatu 1968. kada je u polufinalu izbacila Engleze, tadašnje prvake sveta. Bilo je i nekoliko učešća na završnim turnirima evropskih prenstava. Utoliko je uspeh hrvatskih fudbalera veći. Fudbal je ne samo najpopularniji, nego i najrasprostranjeniji sport na svetu. Igra se svuda, svuda je pustio korene, svi napreduju… Kada se izađe na teren, 11 protiv 11, nema velikih i malih. Samo onih koji, bar tog dana, više znaju, bolje umeju, imaju veću želju, snažniju motivaciju.

Hrvatska je sa 4,3 miliona stanovnika najmanja zemlja, posle Urugvaja, u finalu fudbalskog mundijala. Urugvaj danas nema ni 3,5 miliona stanovnika, ne znam koliko je imao 1924. i 1928. kada je osvajao zlane olimpijske medalje, ili 1930. i 1950. kada je bio prvak sveta. I onda i sada imao je fudbalske talente i reprezentaciju koja je jednu malu zemlju činila velikom. Sada je na redu Hrvatska, drugi put u 20 godina.

U košarci imamo primer Litvanije, zemlje sa nekih 2,8 miliona stanovnika. Znamo šta su sve Litvanci osvojili i kakve su igrače imali, i imaju. Uspehe duguju dugoj tradiciji. Još je Vilijam Vajland, misionar Crvenog krsta koji je 1923. tokom evropske turneje posetio više zemalja, i u Beograd doneo prvu košarkašku loptu i pravila novog sporta, napisao po povratku iz Evrope da je „najveći talenat za košarku video u Litvaniji i Jugoslaviji“. Vreme mu je dalo za pravo.

Da li je neko video blistavu fudbalsku budućnost Hrvata? Ne pamtim neku takvu izjavu, osim od strane dežurnih optimista bez pokrića, ali ako se vratimo u prošlost neće baš biti teško zaključiti da današnji fudbalski iveri nisu pali daleko od nekadašnjih klada. Mnogi hrvatski fudbalski asovi, poput Stjhepana Bobeka, Zlatka Čajkovskog, Branka Zebeca, Bruna Belina, Josipa Skoblara ili Roberta Prosinečkog, stekli su afirmaciju igrajući za beogradske klubove, ali asova je bilo i u Dinamu, Hajduku, Rijeci, Osijeku. Pamtimo Bajdu Vukasa, Petra Radakovića, Slavena Zambatu , Dražu i Juricu Jerkovića, Velimira Zajeca, Stjepana Lamzu, Marka Mlinarića, sve do Šukera, Bobana, Jarnija i ovih današnjih momaka koji su Hrvatsku podigli znatno više od dostignuća u bilo kojoj drugoj oblasti.

Moć sporta.

Photo: YouTube printscreen