Huanan Inoho (Juanan Hinojo) je, po obrazovanju, profesor fizičkog vaspitanja. Po vokaciji je čovek košarke, zaljubljen u igru među obručima, posebno upućen u rad sa mlađim kategorijama.U Španiji je poznat kao najbolji poznavala istorije jugoslovenske košarke. Autor je knjige “Ukradeni snovi”  u kojoj veoma dokumentovano, sa nizom detalja, svedoči o uspenu  jugoslovenske košarke kroz nekoliko juniorskih generacija kojima je raspad zemlje onemogućio da zajedno stignu još dalje. Politika im je ukrala snove. Knjiga, na žalost, još nije prevedena i objavljena kod nas, ali je u Španiji imala veoma lep prijem.

U ovom  tekstu, u prevodu Valde Stankovića, Huanan Inoho iznosi svoja sećanja na Ranka Žeravicu.

“Kad se priča o filozofiji igre, uvek sam govorio da treneri treba da poseduju i izlože viziju za budući razvoj košarke zato što će klinci koji, dok im trener govori, imaju 13 ili 14 godina, a kada budu na maksimalnom nivou imati deset više. Za tih deset godina košarka se menja. Trener treba da predvidi te promene. U tome je bio jedan od glavnih ključeva uspeha  jugoslovenske košarke: uvek smo razmišljali u kom pravcu će se razvijati košarka”.

(Intervju sa Žeravicom, Saragosa, april 2010)

U danu u kome sam intervjuisao Ranka Žeravicu bio sam u sred pripreme moje knjige o jugoslovenskoj košarci “Ukradeni snovi”. Već sam prethodno razgovarao sa mnogim trenerima i igračima u bivšoj Jugoslaviji. Za vreme boravka u Beogradu intervjuisao sam, između ostalih,  Božidara Maljkovića, Aleksandra Đorđevića, Predraga Danilovića i Dražena Dalipagića. Takođe, u Splitu i Zagrebu razgovarao sam sa Dinom Rađom, Petrom Skansijem, Acom Petrovicem, Željkom Jerkovim. Bliže mojoj kući, u Barseloni, mogao sam da razgovaram sa Željkom Obradovićem, Svetislavom Pešićem i Lukom Pavićevićem, plus sa uticajnim trenerima kakvi su Etore Mesina ili Serdjo Skarioloa. Logično, polako sam navikao da pričam sa autentičnim legendama jugoslovenske košarke, ali u realnosti oni su legende i evropske i svetske košarke. I bio sam svestan da razgovoram sa autentičnim  mitovima koji su obeležili istoriju ovog divnog sporta.

Uprkos tome, nisam bio dovoljno spreman za ono što me je dočekalo u Rankovoj kući u Saragosi. Svi sa kojima sam prethodno razgovarao samo su učinili da shvatim da je Rankova uloga u razvoju košarke još veća. “Žeravica je, po mom mišljenju, bio najvažniji trener u našoj košarci. Bio je prvi moderni trener  u metodologiji, tehnici, taktici itd. Učinio je za našu košarku više neko bilo ko drugi. Uzimao bi ranac i mnogo putovao, obučavao je profesore fizičkog vaspitanja u školama, držao predavanja u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori” – pričao mi je Svetislav Pešić.

Ceo svet je o Žeravici govorio sa izuzetnim respektom i divljenjem. Iako sam sve to znao, još uvek nisam pretpostavljao sa čime ću se susresti. Možda sam, veoma pogrešno, očekivao nekog sa manje energije i pasije, jer je Ranko tada imao preko 80 godina. Bila je to predrasuda, daleko od realnosti. Tačno u devet ujutro otvorio mi je vrata svog stana sa širokim osmehom. Posle šest sati razgovora, sećam se njegove rečenice: “Šta, nemaš više pitanja?”

Ranko me je, u najkraćem, oborio s nogu. Da je to bio boks-meč, on bi pobedio tehničkim nokautom. Bio sam iscrpljen, pokušavao sam da “svarim” lavinu saznanja, istorije, anegdota, pouka, pedgaoških saveta, u najkraćem SVEZNAJUĆU MUDROST (sa velikim slovima) o košarci kao univerzalnoj doktrini. Žeravica je govorio sa apsolutnom normalnošću, na način koji je omogućavao da slušalac može perfektno da razume njegove lekcije o svim aspektima u vezi sa basketom. Od početaka jugoslovenske, do današnje situacije u srpskoj, hrvatskoj ili slovenačkoj košarci, preko opservacija o NBA, do zaključaka o iskustvu evropskih igrača u NCAA. Govorio mi je o Koraću, Đerđi, Ćosiću, Dalipagiću, Kićanoviću, Petroviću, Kukoču, Đorđeviću, Rađi, Divcu… O Teodosiću, Bjelici i Bogdanoviću, ali i o Džeriju Vestu, Oskaru Robertsonu, Lariju Birdu, Kobiju Brajantu, Alenu Ajversonu, Lebronu Džejmsu i mnogim drugim, manje poznatim,  igračima i trenerima, odavde ili odande. O Jugoslovenima, Špancima, Amerikancima, Italijanima, Sovjetima, Argentincima, Francuzima. Sve to bilo je perfektno spakovano u jednu globalnu koncepciju, onu koja ga je pretvorila u večnu legendu u ovom sportu.

Po mom mišljenju, Žeravica je bio jedan od 4 ili 5 najznačajnijih ljudi u istoriji evropske košarke. Njegov uticaj, direktan ili indirektan, bio je prisutan ne samo u Jugoslaviji, već i u mnogim drugim zemljama. Zajedno sa Acom Nikolićem, svako na svoj način, bio je glavna figura u razvoju jugoslovenske  košarke koja je od proseka brzo postala referenca i primer za druge. Jugoslavija se pokazala kao velika alternativa američkom kolosu. U tom procesu Ranko je bio na svim stranama. Od sredine 50-tih godina sarađivao je sa Federacijom, bio je trener na prvom juniorskom prvenstvu Evrope 1964. Dve godine kasnije sa sjajnom generacijom u kojoj su bili Čosić, Šolman, Simonović, Žorga, Kapičić (i Bogdan Tanjević) osvojio je srebrnu medalju u Porto San Đorđu. Mladi, talentovani ljudi i trening od osnova – to je bila trajna Rankove filozofija. I hrabrost, uvek hrabrost, uz vizionarstvo. Samo nekoliko meseci kasnije, kao selektor A reprezentacije, pozvao je te momke za Evropsko prvenstvo  u Finskoj. Ćosić, Simonović, Šolman, Žorga i Kapičić bili su tek 9. u Helsinikju 1967. Rezultat je bio kritikovan od strane dela javnosti. Ranko je verovao u te mladiće, želeo je da ih spremi što pre za budućnost. Vreme mu je, naravno, dalo za pravo. I to kako! Ti jedva punoletni mladići posle samo tri godine bili su protagonosti u osvajanju prve zlatne medalje reprezentacije Jugoslavije.

Na nezaboravnom šampionatu sveta u Ljubljani 1970, koji je bio za mnoge ključni momenat u razvoju jugo-košarke, čak i pre zlatne medalje na Olimpijadi u Moskvi… Ranko ih je nepogrešivo vodio sa klupe.

Sećanje na njegov rad u Radničkom, Partizanu, Crvenoj zvezdi i reprezentaciji daje materijal za stranice i stranice. Mnogobroijni su uspesi, igrači koje je otkrio i pomogao da postanu asovi zahvaljujući svom izuetnom poznavanju  osnova košarke. Takođe, njegovi pedagoški metodi pretvorili su ga u različitog, jedinstvenog trenera. Za Ranka košarka  je bila pasija, strast koju je jednako iskazivao radeći sa vrhunskim igračima u reprezentaciji ili sa dečacima  koji su počinjali.

Čini mi se da je za njegovu karijeru vrlo karakteristična sezona 1977/78, za mnoge poznavaoce najbolja u istoriji jugoslovenske lige. Žeravica je trenirao Partizan, sa Kićom i Prajom. Bio je to ofanizivni uragan, senzacionalna sezona, krunisana osvajanjem Kupa Koraća u Banjaluci protiv Bosne predvođene Mirzom Delibašićem u fantastičnom finalu (ne znam šta bih dao da dođem do snimka te utakmice!), u kome je Dalipagić dao 48 poena a Kićanović 33. Samo nekoliko dana kasnije Bosna se osvetila pobedivši u Beogradu u prvenstvu, uprkos opet 48 poena Dalipagića, što joj je donelo titulu prvaka.

Ranko je te sezone prvi put imao probleme sa srcem. Lekari su mu savetovali da se na izvesno vreme odvoji od klupe, ali on nije mogao da se odvoji od košarke. Odlučio je da trenira KK Pula, skromnu regionalnu ekipu, daleko od presije koju je imao u Prvoj ligi. I to svedoči o njegovom karakteru: šampion sveta, trener koji je Partizanu doneo prvu međunarodnu titulu, nije se ustezao da trenira amatersku ekipu. “Hteo sam da probam nešto drugačije, da vidim šta mogu da uradim i dokle mogu da stignem u drugačijim okolnostima od uobičajenih”, rekao mi je Žeravica. Istovremeno je bio savetnik reprezentacije Argentine. Nije sedao na klupu, ali je bio ideolog  projekta, autentični šef u senci. Argentina se kvalifikovala za Olimpijadu u Moskvi, mada na kraju nije otišla jer se priključila bojkotu, dok je Ranko prihvatio poziv Federacije da ponovo sedne na klupu reperezenacije u jednom teškom trenutku posle relativnog neuspeha na Evropskom prvenstvu 1979. Sve se zavšilo krunisanjem zlatne generacije iz 70-tih godina sa Ćosićem, Kićanovićem, Dalipagićem, Slavnićem, Delibašićem i ostalima.

Povratak u prethodne godine otkriva duh Ranka Žeravice: Kup Koraća sa Partizanom, KK Pula, argentinska reprezentacija… Punih 20 godina kasnije Karlos El Negro Romano, ključna figura u eksploziji argentinske košarke, govorio je uticaju Žeravice dok je poznati novinar dnevnika “Ole”  Marselo Nogeira napisao: “I mi u Argentini imali smo uticaj jugoslovenske škole jer je Ranko Žeravica ostravio dubok trag, posebno u svemu što je vezano za koncept igre.”

Tokom druge godine u Puli, Crvena zvezda mu je predložila novi projekt stvaranja ekipe. Ranko je prihvatio, ali nije sasvim ostavio Pulu, vodio je oba kluba istovremeno! Kad bi završio posao u Beogradu hvatao je avion za Pulu… Nije propustio ni jednu utakmice oba kluba.

Takav je bio Žeravica. Košarkaška sveznalica, mudrac zaljubljen  u košarku čiji je život bio vezan za loptu. Sigurno da tamo gde je sada nastavlja da razmišlja kako će se razvijati košarka u narednih 10 godina.