Za poznavaoce NCAA košarke nije tajna da se svake sezone pažnja medija skoro isključivo fokusira na nekoliko najjačih konferencija ili liga (Big 10, ACC, Big12, PAC 12, SEC, BIG EAST) i gotovo potpuno se zaborave one manje poznate gde se ipak igra veoma dober basket. Jedna od tih uslovno rečeno manjih je WCC (West Coast Conference), koja obuhvata deset univerziteta raspoređenih kao što i sam naslov nalaže uglavnom na Zapadnoj obali SAD.  Za razliku od mnogih koledža koji su locirani u kojekakvim nedođijama, do kojih čak nije lako ni stići jer čovek mora da promeni 2-3 avionska leta, većina WCC univerziteta se nalazi u velikim i, po meni, nekim od najinteresantnijih američkih gradova.

Ono što ovoj konferenciji daje težinu jeste veliki broj fantastičnih igrača koji su svoje studentske dane proveli na Zapadnoj obali. Fascinatno je to da su trojica najpoznatijih od njih u mnogo čemu pisali stranice istorije NBA lige! Da stvar bude još interesantnija, i jedan legendarni igrač, možda čak i najveći bivše nam države, veliki Krešimir Ćosić, uspešno igrao za BYU, sadašnjeg člana ove koferencije.  Pa – pogledajmo o čemu se radi.

Današnja WCC liga se sastoji od deset univerziteta, od kojih su neki članovi te lige više decenija, a par drugih su relativne novajlije. Svakako najpoznatija ekipa i po uspesima, kao i po broju NBA igrača koje je proizvela u zadnjih tridesetak godina je Gonzaga. Ovaj privatini koledž, ušuškan u planine zapadnog dela države Vašington u gradu Spokejnu, poslao je veliki broj igrača u NBA ligu iako nije nikad osvojio NCAA ligu, pa čak ni stigao na Final 4 (skoro svake godine je ozbiljan konkurent za Martovsko ludilo). U skorije vreme ovde su “ispekli zanat” Keli Olinik, krilo Boston Seltiksa, Robert Sakr (centar Lejkersa) Džeremi Pargo, dugogodišnji NBA bek (igrao i za CSKA i Makabi), Adam Morison visoki treći pik Šarlot Hornetsa (bivši igrač Crvene zvezde), i naravno jedan od najboljih bekova svih vremena, veliki Džon Stokton. O njemu nešto više na kraju.

U San Francisku čak tri univerziteta igraju WCC ligu: domaći San Francisko, za koji je igrao legendarni Bil Rasel, zatim Sent Meris, čiji je najbolji igrač bio Metju Delavedova, Australijanac koji veoma uspešno nastupa za Klivlend Kavalirse, i Univerzitet Santa Klara, koju je devedesetih godina sjajno predvodio Stiv Neš, o kojem će takođe kasnije biti više reči.

U Los Anđelesu su locirana dva člana WCC lige: Lojola Merimont, koju su proslavili Bo Kimble i pokojni Henk Gaters (o njima u sledećem blogu) i verovatno najlepši kampus u celoj SAD – Peperdin, na samoj obali Pacifika.

Tu su još univerziteti San Dijego (još jedan lep grad sa divnom klimom), Portland (košarkaški grad koji živi za Blejzerse), kao i dve novajlije u ligi – Pacifik iz malog Stoktona, i mnogo poznatiji mormonski koledž Brigam Jang (BYU) iz Jute. Tamo je studirao i igrao Krešo Ćosić.

Ove sezone Gonzaga nije tako dominantna kao ranijih, čak možda nije ni najbolji tim iako ima najboljeg igrača Domantasa Sabonisa (sina legendarnog Arvidasa), ali ipak mislim da će na kraju prvenstva pokazati da su najbolji.  BYU i Sent Meris su im glavni konkurenti.

No, ostavimo današnjicu i vratimo se u prošlost WCC lige, jer kao što rekoh tri igračke legende su svojevremeno nastupale u ovoj simpatičnoj ligi. San Francisko je predvođen možda najboljim centrom svih vremena Bilom Raselom osvojio dve NCAA titule 1955. i 1956.  U to vreme tri igrača iz prve petorke su bili crnci, što je bilo nezamislivo za tadašnje američke prilike. U to vreme na jednom turniru u Oklahomi hotelsko osoblje nije dopustilo crnim igračima da odsednu tamo gde i belci, pa je tim iz protesta prespavao u nekom skladištu! Rasel je dominirao i bio ubedljivo najbolji igrač tih godina. Kasnije je, kao što je opšte poznato, stasao u jednog od najboljih igrača svih vremena.

Džon Stokton je proslavio Gonzagu, i taj tada nepoznati mali koledž od 1980-84 postavio na košarkašku mapu NCAA. Legendarni trener Bob Najt je više puta ponavljao da je pogrešio kada ga je među poslednjima precrtao iz olimpijske reprezentacije 1984. Stokton je završio NBA karijeru kao jedan od najboljih bekova svih vremena, u čuvenom tandemu sa “poštarom” Karlom Melounom, igrajući za uvek potcenjeni Juta Džez. Gotovo tri decenije kasnije Stoktonov sin je veoma uspešno predvodio Gonzagu, doduše ni blizu kao njegov otac.

Treća legenda je Stiv Neš (Santa Klara), koji je prosto rasturao od 1992-1996 i kasnije završio karijeru kao verovatno jedan od najboljih NBA bekova svih vremena! Sigurno će postati stanovnik Kuće slavnih, a dok je igrao godinama je proglašavan za košarkaša sa najružnijom frizurom u NBA ligi.

Sva trojica ovih legendi imaju neke zajedničke karakterisitike. Najpre, promakli su mnogim ondašnjim NCAA trenerima i lovcima na talente (Rasel kao crni stanovnik malog siromašnog grada na jugu, Stokton kao suviše nizak i slabašan, a Neš kao jednostavno nedovoljno dobar). Dalje, igrali su na manje poznatim koledžima (donekle sa izuzetkom Rasela), gde su im šanse za odlazak u NBA bile skoro nula. No, i pored toga što su bili fantastični NCAA igrači, a postali su još i mnogo bolji u NBA.

Sve u svemu, ova trojica košarkaških džinova su pokazala da ipak nije bitno gde neko igra, već da li zna da igra, jer kao što vidimo na njihovim primerima barem u košarci sve je moguće!

Photo: NCAA