U trećem nastavku intervjua sa Kostom Jankovim stižemo do njegovog angažovanja u NBA klubovima.

***

Kada postaješ skaut, kako je došlo do kontakta, šta ti je bio prvi zadatak?     

– Kad sam završio rad kao trener doselio sam se kući, u Pariz. Tamo mi je živela porodica. Nisam čak ni raspakovao kofere, a već se sve pokrenulo. Kasnije sam saznao da to baš i nije bilo samo od sebe.  Prethodno sam preko svojih veza došao do devetnaestogodišnjaka Nedžada Sinanovića i doveo ga u Malagu. Imao je 222 cm i bio je težak samo 89 kilograma! Momak do tada nije bio registrovan ni za jedan košarkaški klub. Kao totalno slobodan igrač, njegova registracija se uradila bez “letter of clearance”. Doveo sam ga u Malagu, a juna 2003 godine, po prvi put u istoriji NBA ekipa Portlanda draftovala ga je kao momka koji nikada nije odigrao zvaničnu košarkašku utakmicu! Istovremeno, Portland je tražio skauta  za Evropu. Kada su saznali za moju ulogu u vezi Nedžada, dobio sam ponudu da radim za njih. Ponuda koja je objedinila za mene najbitnije zahteve. Tako sam došao do svog prvog profesionalnog angažmana u NBA.

A kako si stigao u San Francisko, u Golden Stejt?

– Kris Malin je bio igrač prvog i najpoznatijeg Drim tima, onog iz Barselone 1992. Nakon završetka karijere promovisan je u generalnog menadžera Golden Stejt Voriorsa. Razočaran godinama lošim selekcijama i rezultatima, klub se odlučio za veliko spremanje. Njima je, na kraju čitavog niza promena, bio potreban i internacionalni skaut sa trenerskim iskustvom. Preko zajedničkih prijatelja, Kris je došao do mog imena. Tako je počela moja četrnaestogodišnja saradnja sa GSW. Moj početak rada u GSW obeležio je  Letonac Andris Biedrinš. Igrao se U18 Evropskog kvalifikacionog juniorskog turnira u Sisku. Bio sam direktan učesnik operacije u kojoj  smo ga kao osamnaestogodišnjaka 2004 godine “kidnapovali” i sproveli u SAD na nepoznatu lokaciju. Tamo je ostao do kraja drafta. Totalni anonimus koji je izabran od strane GSW kao jedanaesti pik u prvoj rundi. Tako je počela naša saradnja.

Kosta i Kris Malin

Imaš tri NBA i jedan NBA D – Liga prsten. Da li misliš da stigneš Ivicu Dukana koji ima pet NBA prstena?

– Ivica Dukan je vrlo svetao primer u kome su se poklopili posvećenost i znanje. Pomogao je mnogima do dobiju posao u nekom od NBA timova.  Danko Cvjetićanin i Marin Sedlaček su  napravili izuzetne NBA karijere kao skauti. Ne bih da brojim, merim i upoređujem. Upravo zbog toga što sam svestan koliko srećne okolnosti mogu da utiču na naš put. To je nešto na šta ničim ne možemo da utičemo. Vidim da jedino broj godina, koliko imamo NBA ugovore, mogu da sasvim dovoljno govore o tome šta dajemo i šta za to dobijamo. A prstenje? Svaki član moje porodice ima po jedan NBA prsten, a meni je ostao isto toliko drag prsten osvojen sa Santa Kruz Voriorsima iz Razvojne lige.

Bio si savetnik/analitičar u stručnom štabu SAD pred Mundijal u Japanu 2006. Kako je došlo do te saradnje i kakvo je iskustvo bilo?

– Kris Malin je, pored uloge u GSW, bio i član stručnog štaba reprezentacije  SAD. Trener Majk Kšiževski je tražio trenera-savetnika sa internacionalnim iskustvom. Znam da je bilo nekoliko kandidata i svi smo bili pozvani na razgovor. Izabrali su mene i pružili mi priliku da budem jedina osoba u istoriji koja nije američki državljanin, a da bude deo stručnog štaba.

Pismo zahvalnosti Džerija Kolanđela

Nezaboravno i bogato iskustvo. Posebno pamtim Rudija Tomjanovića, trenera sa dve NBA titule. Nisam mu dao da “dane dušom”. Ne iskoristiti priliku da iz njega izvučem što se izvući moglo, ne bih mogao sebi da oprostim. Posebno mi je draga zahvalnica i poziv na daljnju saradnju od Košarkaškog Saveza SAD sa potpisom Džerija Kolanđela. Na žalost, sledećih godina nisam mogao da prihvatim nastavak saradnje zbog obaveza koje sam imao prema GSW.

Kosta Jankov i Rudi Tomjanović sa suprugama

Ali si prihvatio ulogu savetnika u Košarkaškom savezu Letonije...

– Jedan od prioretita GSW bila je intenzivna veza sa Košarkaškim savezom Letonije zbog Andrisa Biedrinša. Hteli smo da čitav rad između dve sezone bude pod našom kontrolom, ali i da pomognemo savezu da ostvari svoje takmičarske ciljeve. Kako se od starta sve odvijalo u pravom smeru, brzo smo zaključili da saradnju nastavimo tokom sledeće dve godine. Za mene je bilo iznenađujuće koliko sam u toj zemlji sreo odličnih mladih trenera i velikih igračkih talenata. Iz tog perioda posebno pamtim treninge sa pionirom Kristapsom Porzingisom. Naši kontakti nisu prekinuti. I dalje sarađujem sa predsednikom Edgarsom Šnepsom.

A indirektni povratak u Malagu, u svojstvu  savetnika u Unikahi?

– Unikaha je klub u kome sam okončao trenerski deo svog košarkaškog života 2010. Sedam godina nakon razlaza, Unikaha mi je ponovo ponudila saradnju. Prihvatio sam samo deo koji se odnosi na rad sa mlađim kategorijama. Izuzetna petogodišnja saradnja iz koje ističem tri interesantne priče:

* Ognjen Kuzmić. Momak velikog talenta koga sam u njegovoj osamnaestoj godini preko poznanika zatekao u finskoj Drugoj ligi. Kako on sam za sebe kaže, na biciklu, po snegu, na putu za trening. Došao je u Unikahu i već nakon dve sezone je usledio prelazak u GSW. Sa tako trasiranog razvojnog puta Ognjen je dosegao do dva pobednička prstena, NBA i NBA – D League. Dalje, on postaje igrač Panatinaikosa, reprezentacije Srbije, Crvene zvezde i sada je  igrač Reala.

* Dejan Todorović. Došao je u Unikahu kao osoba koja nema registraciju ni za jedan košarkaški klub. Njegovo ime u Košarkaškom savezu Srbije nije postojalo, pa samim tim nije odigrao ni jednu utakmicu mlađih kategorija za selekciju Srbije. Zahvaljujući pravovremenom dolasku u Malagu, Dejan je dobio špansko košarkaško državljanstvo. Sada je u situaciji da su mu samo španski igrači konkurencija protiv koje treba da se izbori za svoj novi ugovor. Retka, retka privilegija. Trasiran je njegov razvojni put, koji je Dejana davno doveo do toga da od košarke zarađuje mnogo više nego bilo koji njegov vršnjak iz Srbije, da postane igrač reprezentacije Srbije i sada je, posle pune afirmacije u Bilbau,  igrač Mursije.

Svoja ubedjenja o Ognjenovom i Dejanovom talentu mogu da potkrepim razmenom elektronske pošte sa Dejanom Bodirogom iz 2011. Moram da priznam da sam u toj konverzaciji u jednom trenutku bio vrlo agresivan. Sve u cilju da bi me Bodiroga što ozbiljnije shvatio i poverovao u moj sud. Kao i sada, i tada, kada ime Ognjena Kuzmića i Dejana Todorovića nije postojalo ni na jednoj košarkaškoj mapi, i kada niko nije ni čuo za njih, ja sam ih predstavljao kao buduće nosioce igre naše reprezentacije. U to vreme oni su za mene bili dva vanserijska košarkaška talenta.

Lično, i Ognjena i Dejana sam video u ovim godinama kao NBA igrače. Po meni, oni za sada nisu uspeli da usklade svoj individualni potencijal sa trenutnim dostignućem, i osećam žal što nisu uradili mnogo, mnogo više. Kako je vreme prolazilo, tako su oni prerastali moju interesnu starosnu grupu. Prenatrpan drugim obavezama i okolnostima, sve manje sam imao priliku da komuniciram sa njima. Istovremeno, verovatno su u tu prazninu upadale neke druge osobe. Ne znam šta je pravi razlog za to, ali uočavam očigledan zastoj na njihovom razvojnom putu. Ipak, mislim da su Ognjen i Dejan još uvek dovoljno mladi i da još uvek mogu da dostignu NBA nivo. Pod uslovom da odklone uzroke zastoja. Znam da za to treba posedovati odlučnost i odgovarajuće intelektualne i karakterne sposobnosti. Njihove buduće odluke će dati odgovor u kojoj meri će biti produktivni. Ja im želim sreću da u tome uspeju.

* Kenan Karahodžić. Igrač koji je prošao vrlo sličan razvojni put. I on ima špansko košarkaško državljanstvo. Mlad momak koji, kao i svi drugi njegovi vršnjaci, prolazi kroz najveće iskušenje u svom uzrastu – kako da ne dozvoli da količina novca negativno utiče na njegov moral i radnu etiku. Za sada, te vrednosti predstavljaju zalog koje čine Kenana osobom spremnom da izbegne propuste koji mogu da uspore ili skrenu njegov razvojni put. Ako u tome istraje, verujem da će Kenan biti bitan igrač nekog od najvećih evropskih klubova. Trenutno je član španske Ueske.

(Nastaviće se)

Photo: Privatni album