Kako danas, u vreme ove opšte ludnice u kojoj se servira dnevna doza straha svake vrste, možeš da spojiš lepo, edukativno i lekovito? Dovoljno je da u Ano Glifadi, malom i ekskluzivnom kvartu, tik iznad poznate atinske šoping-turističke čarolije, po sunčanom danu, sretneš Srećka Jarića.

Prva asocijacija – gde li se i kako konzervirao ovaj čovek?

„Zrele godine“, ali top figura, stil, osmeh, mirnoća, a pritom sve upakovano u lako primetni BG šmek, brišu decenije. Fotošop je beba!

Dođe mu kao terapija da se sa takvim sagovornikom prošeta poglavljima ozbiljne košarkaške istorije, a da sve zvuči jednostavno, lako razumljivo i logično.

U današnjoj internetizovanoj realnosti, lišenoj svake kompleksnosti, gde sve počinje i završava u plićaku, a na je ceni „šminkanje“ prošlosti, kao melem deluje razgovor sa akterom i pouzdanim svedokom. Oslobođen je svake moguće sujete, zavisti, tereta nekadašnje slave i lišen napumpanog ega, kojima bi čovek njegove prošlosti i reputacije mogao da bude inficiran.

Srećko baš deluje kao neko ko s pravom nosi to ime.

Nomen est omen! Ime kao obeležje. Pokupio je tokom karijere dovoljno mudrosti da se oslobodi usputnih zavodljivih balasta i pronađe ličnu ravnotežu.

A građe za romansiranje ima makar za jednu sezonu TV serije! Od prvih ubačenih koševa na betonu MZ Ušće na Novom Beogradu, basketa na “Ranču”, preko Pivinog košarkaškog butika na Crvenom krstu gde je Srećko sa Ražnjem, Mekom, Tvigijem, Dugim, Tasom, Vučom… šokirao tadašnju zemlju i osvojio titulu ’73!

Pa epizoda kada je otišao u malu Šibenku, a mogao je da bira destinaciju. Pitanje je, doduše, koliko je moguće uticati na nešto što u korenu ima ono “destiny”? Baš tamo u Šibeniku, pored tada 32-godišnjeg Srećka, proigrao je 18-godišnji Dražen Petrović. Mnogi su kasnije polagali autorsko pravo na “čudo zvano Dražen”, ali fakat je samo Srećko s njim u tandemu na bekovskim pozicijama te ’83. osvojio titulu prvaka Jugoslavije! Nebitno je što je dan posle podele medalja i pehara u Šibeniku birokratija titulu preporučeno ekspedovala Bosni u Sarajevo, poništivšì utakmicu i zakazujući novu u Novom Sadu na koju, razumljivo, Šibenka nije došla. Pripremale su se Zimske olimpijske igre.Trebalo je Vučka predstaviti Evropi…

Poslednji košarkaški šok u Jarićevoj eri – Niš 1987. Kup Jugoslavije. Autsajder, Šakotin novobeogradski IMT, dobija Partizan u polufinalu, Olimpiju iz Ljubljane u finalu, a Jarić kapitenski podiže pehar!

Tri najveće senzacije u nekadašnjoj najjačoj ligi u Evropi, a jedini zajednički imenitelj se zove Srećko Jarić. Slučajno? Ni slučajno nije slučajno. Jarićeva košarka je bila toliko ispred svog vremena da bi on i danas bio avangardni plej. Za tu vrstu kreativnosti nema definicije, pa time ni odbrane. Tehnički savršen, racionalan i spektakularan u isto vreme, otimao je lopte u odbrani na način koji je i danas tajna, a o njegovim pasovima su se raspredale bajke. Samo su “najpametniji” klinci pod koševima imali pravo da nose Srećkov broj 13!

Imao si tako upečatljivu poziciju u Yugo košarci,a sada si potpuno sa strane. Zar tvoje iskustvo i znanje ne bi bilo dragoceno? Nije li to malo čudno?

– Meni nije! Toliko sam uživao igrajući, a do 39. sam igrao, da mi je sve posle toga delovalo kao da se nadvija senka nad tim divnim periodom.Toliko sam voleo teren i nadigravanje da mi je sva ta priča o upravama, parama, kombinacijama… delovala užasno. Probao sam u dva navrata, i to samo zbog Pive Ivkovića, da budem igrač i sportski direktor. U to vreme Radnički je ispao u Srpsku ligu, pa smo se za tri godine vratili u Prvu. Posle sam ’96. još jednom bio direktor, kada je Radnički bio na granici raspadanja… Video sam kako to funkcioniše i shvatio da to nije za mene. Nije se uklapalo u moje shvatanje košarke i sporta generalno.

U čemu je bio problem?

– Postoji sistem kako to funkcioniše, a ja se ne uklapam u taj sistem. Dok sam igrao, na terenu sam bio gospodar života i smrti, da ne zazvuči pretenciozno. Ja donosim odluke i ja prihvatam odgovornost. Sada ođednom treba da trpim da se neko iživljava zato što treba da udeli neku podršku klubu… Ili da lažem momke koji gledaju u mene sa toliko vere i očekivanja, nadajući se da će imati normalne uslove da dosegnu neki nivo… Odlučio sam da ne prljam uspomenu na igračke dane i ljubav i koju osećam prema košarci.

Ipak si bio i predsednik jednog kluba. Ispostaviće se kasnije da je tu bila i jedna od poslednjih tvojih igračkih stanica.

– Da,da… Bio sam u kraju koji je bio rasadnik talenata, što igračkih, što trenerskih. Ušće, Šest kaplara… Dragan Šakota, Boža Maljković, moja malenkost…Baš smo osvojili titulu sa Radničkim i došao sam na osnivačku skupštinu KK Novi Beograd. Ja sam mu dao ime, a prisutni su mislili da je dobro da budem prvi predsednik. Kasnije je klub, zahvaljujući sponzoru, postao IMT i kao kruna je osvojen Kup Jugoslavije 1987. u Nišu.

Kultno mesto preko Save je bio i “Ranč” kod starog Merkatora. Tamo se igrao najbolji basket, a neki misle da basket nije dobar za “prave” košarkaše?

– Ma… budalaštine. Kad pobediš u kraju, pobedio si sve. Ako se tu ne dokažeš, niko te ne priznaje. Neki treneri su protiv toga, ali na “Ranču” su igrali vrhunski igrači. Tamo se igrala najjača košarka u Evropi i stvarala istorije te igre. Mnogi igrači su stanovali u hotelu “Putnik”, neki su živeli u okolnim blokovima, a dolazili su Praja, Moka, Živković, ja…kasnije Sale Đorđević… Igrao se strašan basket, a bilo je uvek 50 do 100 ljudi koji su to gledali. Neverovatno sam uživao igrajući tamo. Zato mislim da nema vrhunskog igrača koji nije igrao ulični basket. Za mene je bio šok kada sam kasnije shvatio da Dražen Petrović ne igra basket!

Bio si najbitniji akter u tri najveće senzacije u tadašnjoj jugoslovenskoj košarci – titule Radničkog ’73, Šibenke ’83, i Kup IMT-a u Nišu ’87.

– Ne volim da živim u prošlosti, okrenut sam budućnosti, ali to je nešto što se ne zaboravlja. Kad je Radnički u pitanju…… baš mi je pre neki dan jedan novinar koji je pisao o toj šampionskoj ekipi Radničkog poslao tekst sa podacima koji su mi izbledeli u glavi. Mi smo u sezoni 72/73 prosečno davali 96,8 poena po utakmici! Teško je danas razumeti i vrednovati šta to znači… A zašto sve ovo govorim? Ta titula sa Radničkim je nešto neponovljivo, jedinstveno… jer je bila vizija i delo jednog košarkaškog genija Pive Ivkovića. On je od nas napravio ekipu koja je po svemu bila avangarda. Sada se to viđa u NBA, igra Real i neke španske ekipe… Tranzicija, igra u oba smera, sve u tempu… Mi smo tada, recimo, 60-70 posto poena davali iz kontre ili polukontre. Znači, igrali smo bez klasičnog centra, a svi igrači su znali da driblaju, prođu, daju koš. Ako postoji totalna košarka, mi smo je tada igrali. Tako smo od simpatičnog, šmekerskog kluba sa Krsta, koji je pomagao Zvezdi i Partizanu, jer smo dobijali njihove konkurente u borbi za titulu, postali opšta opasnost za sve. Svima smo bili simpatični, dok nismo postali prvaci. Posle se sve promenilo. Pritisak je bio jači. Tragedija je da tako briljantna generacija osvoji samo to prvenstvo i još jedan Kup Jugoslavije. Bilo je tu i polufinale Kupa šampiona, kao danas fajnal four, finale Kupa kupova… Malo za talenat, želju i energiju koju smo posedovali.

Malo je onih koji se sećaju ko je sve igrao u to vreme kada je Radnički osvojio titulu? U Zvezdi Moka, Cvele, Kaponja, Duci, u Jugoplastici Tvrdić, Šolman, Skansi, Jerkov, u Partizanu Kića i Praja… Država i sistem, što policija, što vojska, stajali su iza Partizana i Zvezde, najveće firme tadašnje zemlje iza ostalih važnih klubova…i sad vi sa Krsta – šampioni?

– E, to je ono kad osećaš da možeš sve! Zato i spominjem Pivu Ivkovića. Za razliku od trenera koji traže deo tvojih mogućnosti i limitiraju ti ulogu, da bi sistem funkcionisao, Piva nam je davao slobodu i mi smo verovatno često igrali i preko objektivnih mogućnosti. Iz takvog odnosa se rodio inat da na svakoj utakmici napravimo nešto “veliko”, neuobičajeno, što se ne viđa svaki dan… I danas me sreću ljudi i sećaju se, posle toliko godina, da su navijali za Zvezdu ili Partizan, ali su dolazili na naše utakmice da uživaju u košarci. Pa mi smo 1970. ispali iz Prve lige sa pozitivnom koš razlikom, što je nezabeležno u istoriji naše košarke. Tri godine kasnije bili smo prvaci države! Titule dođu i prođu, ali takvo osećanje te ne napušta dok si živ. Bili smo stvarno nešto posebno. Gledaoce ne možeš da prevariš. Igrajući košarku činio sam neko zadovoljstvo ljudima koje nikada nisam video ni upoznao! To mi je ogromna, možda i najveća satisfakcija.

Pobeda Pive i “malog” Radničkog sa Crvenog krsta je u stvari pobeda jednog shvatanja košarke. Za mnoge je to bila prava košarka?

– To je suština. Ta kombinacija “hemije” koju smo osećali između sebe, romantike i kreativnosti, koju smo pokazivali na terenu, a uz sve to postizali smo rezultate koji su nas doveli do titule, zaista su delo Pive Ivkovića. Zaslužio je mnogo više priznanja i poštovanja. Svima koji razumeju košarku jasno je koliko je on bio značajan i veliki trener. Lično sam ponosan što sam bio deo te priče.

Kako je ispalo da pored autoriteta koji si uživao kao vrhunski plejmeker ne odigraš makar sezonu u nekoj “velikoj” ekipi?

– Ne znam kako se to zove? Sticaj okolnosti? Tada nije bilo lako da se ekipe menjaju kao danas, ako te klub ne pusti, ništa od prelaska, a uprave nisu baš bile raspoložene da puštaju ključne igrače. Verovatno tu ima nečega i do mene? Igrao sam 22 godine, i valjda neće ispasti neskromno ako kažem da sam napravio neke uspehe. Doživeo sam u svojoj karijeri svašta, igrao protiv velikih majstora – od Ive Daneua, Moke, Praje, Kiće.. sve do Divca, Rađe, Đorđevića. Pun i sadržajan košarkaški život. Igrao sam u Radničkom, a da sam igrao u nekom većem klubu…recimo Partizanu, možda bi sve to bilo mnogo uspešnije? Znamo kako je kad si u Zvezdi ili Partizanu. U svakom slučaju bi bilo drugačije. Samo, ne znam da li bi bilo tako lepo i da li bi se na isti način sećao igračkih dana.

Kako je tačno 10 godina posle titule se Radničkim isto ponavio još jedan tvoj mali klub – Šibenka?

– Velike zasluge za Šibenku ima Moka Slavnić. Ja sam u Šibenik došao zahvaljujući njemu. Klub je ušao u Prvu ligu, Moka je kao igrač i trener uspeo da ostane u ligi, a onda pozvao mene da proba da uozbilji stvar. Dođem, a Savez me kazni zbog kršenja amaterizma. Kao, Radnički i ja smo dobili pare. Niko pare nije video, nigde dokaza, ali suspenduju me na šest meseci. Kada sam se vratio, Moka i ja od 11 utakmica dobijemo 10. Svi shvate da će Šibenka iduće godine mnogima biti problem. Počela je da sklapa postavu oko ekstra talentovanog Dražena Petrovića. Bio je tu i Ivica Žurić, pa nekoliko nas prevejanih igrača – Macura, Ljubojević, tada najbolji strelac lige, i ja sam se uklopio baš kako treba. Napravimo pometnju, a šok je bio verovatno veći nego sa Radničkim. Šibenka se pojavila niodkud i za tri godine postala prvak takve košarkaške sile. Radnički je bio godinama prvoligaš, imao reprezentativce, neki pedigre, a ovo u Šibeniku je stvarno za “verovali ili ne”. Tako se i završilo. Birokratija je tada pobedila, ali iz ove perspektive nama niko ne može da oduzme osećanje da smo osvojili titulu!

(Nastaviće se – sutra: o Draženu Petroviću, Stefu Kariju, sinu Marku…)

Photo: YouTube