Pre više od deceniju proslavljena igračica, a potom i vrsni trener, Stojanka Coja Došić, pričala o mi je o čudu od deteta. O maloj iz Kragujevca, kćerki Ljubice Lazović, nekadašnje igračice Radničkog. O Jeleni Milovanović, koja je negde tih dana kao trinaestogodišnjakinja, otišla u leskovačku Dubočicu.

I fraza „zapamti to ime“ dobila je, nedugo potom, potpuni smisao… Naravno, kako to biva, sve ostalo – bilo je istorija.

Uskoro je mala-velika Jeca zablistala u punom sjaju, na takmičenjima raznih uzrasnih kategorija i najzad, sa medaljama u dresu mlađih reprezentativnih selekcija.

I ko zna zašto, mnogo godina kasnije, tačnije, 17. februara 2016, u Kragujevcu, tek koji tren pred premijeru dokumentarnog filma o Jeleni, ne bez uzbuđenja, premotavala sam u glavi „celuloidnu traku“ sećanja.  Dok su se svetla u sali gasila sevnule su mi scene, kao fleševi, Coja koja priča o Jeci, zatim juniorsko zlato na EP 2007. u Novom Sadu, pa  ono najbleštavije – budimpeštansko seniorsko, kraljevsko… sa EP 2015… prvo u istoriji…

Stigoh još i da pomislim kako ništa nije slučajno, ni činjenica da smo više od sedam decenija, kao i na zlato, čekali na prvi zvaničan film o jednoj košarkašici, a ovog februara dobićemo čak dva, jer za koji dan je premijera, takođe, dokumentarca o legendarnoj lepotici pod obručima, Ljubici Otašević, u beogradskoj Kinoteci…

Sudbinski i potpuno zasluženo, ženska košarka je u žiži.

Nije me napuštao osećaj sreće i ponosa u zamračenoj, svečanoj sali hotela „Kragujevac“ i najzad, trgli su me iz sanjarenja prvi kadrovi stvarnog filma, životnog, iskrenog i spontanog, o neverovatnoj Jeleninoj karijeri. O dobu, čiji sam, srećom, direktan svedok i hroničar.

Čak i mi, koji smo znali sve te detalje Jecinog bogatog puta – Kragujevac, Leskovac, Novi Sad, Šopron, Moskva, Kursk… sve do Bešiktaša, a takvih je na premijeri bilo mnogo (rodbina, prijatelji, treneri, saigračice, novinari), mogli smo da naučimo nešto novo, ili da utvrdimo neke stavove, principe. Da sklopimo kockice mozaika.

U najkraćem, prirodnost, koja izvire iz porodice Milovanović, zaokružuje celu priču i najbolje objašnjava ključ, formulu Jeleninog uspeha. Svakako, nijedan put do vrha nije lak, ali mlada Kragujevčanka i njena familija su, očigledno, imali i imaju pravi, potpuno normalan pristup izazovima.

Dovoljno je primetiti da Jelena u svom filmskom kazivanju više spominje Leskovac nego Vašington, u kojem je zaigrala u WNBA ligi i kao prva Srpkinja dospela na Ol star meč najjačeg klupskog takmičenja na planeti. Sve je to o.k. I Spartak Moskovski Region, u kojem je sa Sonjom Petrović briljirala u evroligaškoj konkurenciji, i Šopron, i gomila trofeja osvojenih sa ovim klubovima…

Sve je u redu, svaka čast svima, ali Jeca je svesna značaja i uticaja domaćih timova, reprezentativnih selekcija i naših trenera, od kojih je sakupljala znanje. I tako, kreće  silno nabrajanje: Momir Tasić iz Dubočice, Dragan Ognjenović i Dejan Kovačević iz Vojvodine, zatim iz reprezentacije, Dragan Vuković, Zoran Kovačić, Jovica Antonić, Marina Maljković, a iz vremena ranih početaka Kragujevčani i Kraljevčani: Šone, Cale, Zoća, Tričko, Baja i Pop…

A kada smo već kod trenera, mala digresija, minulog leta na EP seniorki srpska novinarska ekipa je uoči finalne runde, još u drugoj fazi takmičenja, u Đeru, „presrela“ čuvenu Slovakinju Nataliju Hejkovu, ženskog Željka Obradovića, i čula zanimljivo viđenje. Pred reprezentacijom Srbije su tek bila ogromna iskušenja, a Hejkova je bez dileme i uzmicanja izjavila:

– Srbija je kandidat za zlatnu medalju. Imate sjajnu ekipu, trenera, igračice. Imate Jelenu Milovanović.

Kratko, jasno i – pokazalo se tačno. Uostalom, ne bi Hejkova bila to što jeste, vrhunski strateg, da nije imala sigurnu, stručnu procenu. Naravno, niko od srpskih novinara na EP nije sumnjao u Marinine devojke, kao ni u kvalitet nijedne prethodne generacije naših reprezentativki, ali u bliskoj prošlosti uspeh je, kao po pravilu, bio tako blizu, a ostajao tako daleko…

Sve do dolaska Jece i drugarica na glavnu scenu.

I upravo sada, kada razmišljam o Mađarskoj i tom sudbonosnom EP, rezultatu iz snova, iz bajke, osvežavam sećanje na Jeleninu ulogu. Sve su devojke bile sjajne, predusretljive, predivne i ljubazne, ali u oko nam je upao detalj „kad je teško – zovi Jecu“. Posle poraza, ili neke ne baš prijatne situacije, umora od treninga, ili puta, ona je izlazila pred kamere, mikrofone i diktafone, da mirno, zrelo i staloženo kaže šta je potrebno.

Priznajem da, iako je dugo poznajem, „družile“ smo se na EP 2007. u Italiji, na EP 2009. u Letoniji, prijatno me iznenadila na SP u Turskoj 2014. odmerenim i inteligentnim izjavama. Kao da je tada izašla iz senke njene sjajne drugarice Sonje Petrović, takođe maestralne igračice i vrlo pametne devojke. Što je najlepše u celoj priči, ovaj vrhunski košarkaško-prijateljski tandem se nikada nije međusobno nadmetao, već fantastično dopunjavao i na terenu i van njega. Naša ženska košarka je, dakle, imala sreću što su te takozvane olraund igračice originalnih stilova, zajedno stasavale. I baš ta činjenica je značajan deo čudesnog recepta srpskih kraljica pod obručima. Deo magije…

Upravo je Sonja, dan posle Vidovdana prošle godine, nakon  neprospavane noći i šampionskog slavlja, rekla o drugarici:

– Šta da vam kažem kada je igračica poput Jelene Milovanović u finalu EP prihvatila zadatak da zanemari svoju poentersku funkciju, navlačila je protivničku odbranu i razigravala saigračice!

I te prekrasne budimpeštanske noći 2015. setih se leta 2007, kada je Novi Sad slavio evropsko zlato naših juniorki, a presrećna Jeca za „Sport“ izjavila:

– Ulazile smo u hotel raspevane, čule su se automobilske sirene sa ulica, a neko je iz jednih kola povikao: Jeco kraljice!

Osam godina kasnije, sa seniorskom krunom na glavi Jelena je pozdravila masu ispred čuvene skupštinske terase u Beogradu… Scena, od koje se ježi koža, scena iz filma… Zatim miran kadar, srpska košarkaška i filmska diva priča o uspesima, a iza ramena, na zidu njene sobe, uramljen  tekst sa naslovom „Jeca kraljica“.

… Šta reći, osim… Jelena, hvala ti!

Photo: MN press i KSS