Da nije bilo Koš magazina ko zna da li bih stigao do Hong Konga. Evo i zašto. Kada sam pre jedno godinu i po dana dobio mail od Aleksandra Stefanovskog, makedonskog trenera koji živi i radi u ovom gradu, prvo sam se obradovao što se naš sajt čita i u ovom delu sveta. Objavili smo njegov tekst o košarci u Hong Kongu, a iz jednog kontakta povodom košarke rodilo se prijateljstvo. Aleksandar je insistirao da na putu za Kinu, pogotovo kad je žreb našu reprezentaciju poslao u Fošan, relativno blizu Hong Konga, dođem prvu u taj velegrad, čak je zbog mene skratio odmor u rodnom Tetovu.

Sleteo je dan pre mene i odmah poslao poruku da je u Hong Kongu sve u redu. Čekao me je na aerodromu i odveo do hotela koji mi je rezervisao.

Iako umoran od osmočasovnog leta iz Dohe nisam odoleo iskušenju da sa Aleksandrom i njegovom suprugom Hajdi izađem i vidim bar nešto od ovog čarobnog grada. Prvo su me odveli na „light shaw“ na obali. Obala je morska, ali na više mesta u gradu more izgleda kao reka. Elem, na drugoj obali u osam uveče počinje „simphony of the light“, igra zvuka i svetlosti s tim što „igraju“ čitave zgrade! Po nekom redu u nizu zgrada pale se i gase svetla na određenim spratovima, raznobojni zraci sa krovova paraju nebo, sve to prati muzika… Skoro pa kao „Magična fontana“ u „mojoj“ Barseloni, ali u Barsi „igra“ voda, ovde – cele zgrade.

Na putu do restorana zaustavljam se kod spomenika Brusu Liju, jednoj od znamenitosti Hong Konga. Večera, odmor pa sutra u turizam. Aleksandar me vodi do impresivnog spomenika „Velikom Budi“. Nalazi se na brdu Ngon Ping, a stiže se uspinjačom. Gondola prvo prelazi more, onda vijuga između brda dok na jednom „semaforu“ ne skrene levo, ka statui koja se vidi iz daleka jer  je visoka 34 metra, teška 280 tona. Preporučujem gradskim vlastima Beograda da dođu po iskustva u vezi gondole Kališ-Ušće… Vožnja traje 20-ak minuta a povremeni jak vetar navodi na bizarnu pomisao da li je, ako se kojim čudom otkači, bolje pasti u more ili u šumu na kamenitim brdima. Kiša i vetar pojačavaju neugodna pitanja, ali stižemo bezbedno. Na izlazu prodavnica u kojoj najbolje idu – kišobrani! Šetnja do spomenika je OK, ali do Bude ima 268 stepenika! Skoro kao u filmu „250 stepenika“ na Igmanu iz filma o generaciji koja je osvojla Bormio 1987… Nema druge, moramo se popeti. Brekćem, ali uspevam…

Nizbrdo ide lakše, na izlazu, na ogradi, primećujem pravi pravcati kukasti krst. Aleksandar mi kaže da je Hitler inspiraciju za svoju „svastiku“ našao ovde.

Da skratim, posle ručka srećemo Dejvida Huia, gazdu kluba Vinlig u kome Aleksandar radi kao jedan od trenera. Idemo na večeru u tipični lokalni restoran. Da sam pošao sam, teško da bih ušao, ali domaćin zna da se tu dobro jede, a po tretmanu vidim i da je čest gost. Sto okrugao, na sredini „točak“ koji se okreće. Sve što se donese stavlja se na taj kružni, pokretni deo, a onda se „točak“ okreće do svakog za stolom. Da ne zamarama sa menijem, od pirinča i škampi do ribe koja se seče makazama, piletine i lokaknih „travki“ i zeleniša. Sve vrlo ukusno. Uz jelo dobro ide i neko belgijsko pivo…

Posle večere odlazimo na utakmicu mladog tiam Vinlinga. Dvorana je mala, funkcionalna, gradska kao i sve druge. U Hong Kongu nijedan klub nema svoju dvoranu. Prvo što primećujem jeste da domaći tim ima 7 igrača, gosti 9… Ostali nisu došli. Valjda nije obavezno. Pitam protiv koga se igra, niko ne zna. Ostaje „no name“ tim. Sude dvojica sudija a igraju se 4 četvrtine bez zaustavljanja vremena, 4 puta po 10 minuta..Nema semafora, rezultat se proverava kod zapisičkog stola. 

Tim mojih domaćina dominira, na kraju poibeđuje 70-39. Košarka? Zavisi koliko je posmatrač blagonaklon… Igra se zonska odbrana, šut sa distanca ispod proseka, tehnika skromna, borbenost primerna, od 10 igrača na terenu jedva da nešto više talenta primećujem kod domaćeg igrača sa brojem 73. Aleksandar mi kaže da je priključen prvom timu, naredne sezone će i igrati…

U poluvremenu saznajem da je u Hong Kongu Mensur Bajramović, bivši selektor Bosne i Hercegovine. Trenirao je i Bosnu, radio u inostranstvu… Ovde je osvojio duplu krunu, prvenstvo i kup. Čujem da je ovde i Blaž Slišković, trenira neki lokalni klub, od jugo-kolonije tu je i Nikola Komazec, fudbaler iz Novog Sada… Jugo-kolonija se drži i druži, idu jedni drugima na utakmice a čujem i da će kolektivno u Fošan, da gledaju i bodre Srbiju.

Posle večere hotel, borba protiv sna koji me je savladao kad je Molde poveo protiv Partizana. Zaspao sam sa 0-1, probudio se sa 1-1. Bravo za Partizan, bravo za Zvezdu, Beograd je ponovo na mapi fudbalske Evrope, tamo gde je odavno zahvaljujući košarci.

Pre podne sa Aleksandrom, ručak pa odlazak na bus za Fošan odakle će biti, nadam se, naredni raport…

Photo: Privatni album