Gledajući odličan dokumentarni film “Kako postati kraljica”, posvećen košarkašicama Srbije, rasplakah se, ovako mator.

Ne zbog svega što o tim devojkama znam, i što sam kroz više od 20 godina druženja sa većinom njih proživeo i doživeo. Ne zato što, dobro pamtim i vreme pre Poljske i Aninih bacanja u Hali sportova, a posebno ono što je posle koševa usledilo, već što su me podstakle na niz razmišljanja.

Prvi i najjači utisak je, sreća! Zbog postignutog. Zbog jednog zlata i dve bronze. Iako je ova druga i dalje mala tuga, jer, da smo dobili Španiju ubeđen sam, da bi u finalu po drugi put srušili Francusku i došli do drugog zlata. S tim što bi sada to bilo kod kuće, pred većinom onih, koji su se i 2012. našli u Hali sportova i pratili te kvalifikacije.

Sreća je i u još jednom detalju. Ana, Sonja i Jelena, koje uz odlične saigračice, nose ovaj tim, a rođene su u istom vremenu. Uz genetske predispozicije da se bave baš košarkom, a ne nekim drugim sportom, i budu lideri. Anin tata Milan Dabović je, ne samo otac Ane i njene starije sestre i kapitena prvaka Evrope Milice, već i trener koji ih je zarazio košarkom, kao što je to uradila Jelenina majka Ljubica. O naporima Radeta Petrovića da se Sonja vrati posle brojnih povreda može se snimiti film, poput ovog koji je povod za tekst, koji čitate.

Uopšte, roditelji tih devojaka i drugih vrhunskih sportista, zaslužuju da se o njima govori, Ne samo kada se nešto slavi. Nego, kada sede za stolom i prelamaju da li da maloletno dete puste u inostranstvo, kako da mu kupe patike, odvoje za benzin do nekog grada da bi se stiglo na trening ili utakmicu. Bez garancija da će na kraju uspeti. Zato su poruke koje su Neca, Sonja, Daja, Mike, Sara, Ana, Tamara i ostale pisale mlađima, koje dolaze posebno emotivne. Napisane sa mnogo svesti i ciljem, da ih ostave pod koševima. Sad, ali i za koju godinu, kada obuku dres najjače selekcije Srbije.

Tada će rezultati možda biti i lošiji, ali emocija mora biti ista. Za taj dres, ma kako se zvao selektor, mora se, kako reče Marina i kako je poručila Milica, ginuti i na terenu i van njega. Verovati i onda kada ne veruje i ne poznaje vas niko, kao što njih do pre koju godinu, čak ni među kolegama novinarima, gotovo niko nije znao. Oni koji jesu neka ne zamere što neću da ih nabrojim. Ne treba da se hvalimo, samo da uživamo i sa Anom, Marinom i kraljicama, odnosno lavicama i da se borimo i verujemo do kraja.

Photo: MN press