Odmah da kažem: nisam pristalica privatizacije u našem vrhunskom sportu. Nemam, naravno, ništa protiv privatizacije, ali pod jasnim uslovima.To podrazumeva da se zna ko šta prodaje, ko šta kupuje i šta sa tim kupljenim (ne)sme da (u)radi u nekom dogovorenom periodu. Pošto u našem sportu, posebno u njegovom profesionalnom delu, obično ne znamo šta klubovi koji bi da se prodaju imaju osim imena (koje jeste „brend“) jer igraju u dvoranama i stadionima koji nisu njihovi (o vlasništvu nad zemljom i da ne govorimo), stanuju u prostorima koje takođe nisu njihove, prave dugove koje neko drugi treba da vraća – ne znam šta treba, osim dugova, da se privatizuje. S druge strane, nisam siguran ni u motive eventualnih kupaca. Verujem da je najmanje onih koji bi da ulože svoije pare zato što vole određeni klub ili sport. Više verujem da ti potencijalni kupci misle da je u sportu prilika za laku zaradu. Prodaš igrača i zaradiš pare. Zaboraljavaju da prethodno treba stvoriti igrača, ili kupiti ga kao talenta i čekati da sazri.

Da i u ovakvim uslovima kakvi su trenutno na srpskom sportskom tržištu model privatnog kluba može da funkcioniše pokazuje primer FK Čukaričkog, ali pošto je ovo košarkaši portal pozabaviću se Mega Leksom – uz ogradu da je slučaj veoma specifičan. Iza kluba stoji Miodrag-Miško Ražnatović, danas verovatno najjači i najuticajniji košarkaški menadžer u Evropi. Nije formalni vlasnik kluba jer propisi to ne dozvoljavaju, ali i bez toga zna se da je on alfa i omega u Megi, klubu koji je lider ABA lige, lider kadetske lige Srbije i zapaženi član juniorske lige. Osim toga je i učesnik Evroliginog kvalifikacionog turnira u Rimu krajem decembra za završni turnir 8 najboljih juniorskih ekipa na turniru u Berlinu u maju 2016. Od fabričkog kluba osnovanog 1998. pod imenom Avala Ada, preko saradnje sa Vizurom braće Gorana i Zorana Radojčića, Mega je rasla i izrasla u ozbiljan klub koji nikome ništa ne duguje, koji svoje obaveze ispunjava na vreme i usput proizvodi igrače za evropsko i američko tržište.

Jasno je da Miško Ražnatović vodi klub iz poslovnog interesa. Nije prvi koji se setio da nezaposlene igrače, ili one kojima treba stažiranje pre odlaska u inostranstvo, okupi u svom klubu. Lučano Kapikjoni, nekada davno vodeći menadžer Evrope,  imao je 2000. ekipu San Petersburtg Lajons, koju je čak ubacio u prvo izdanje Evrolige. Formalno sedište ekipe bilo je u Sankt Peterburgu, ali igrači su tamo odlazili samo kad su igrali kao domaćini. Ražnatović je pametno smislio da formu svojih klijenata čuva u svom klubu, a poslovni rezultati poslednjih godina dali su mu za pravo. Iz Mege su u velike klubove, čak do NBA, neki direktno, neki preko drugih klubova, otišli Marjanović i Jokić, u ozbiljne ili solidne evropske ekipe Veličković, Micić, Miljenović, Paunić, Anđušić, Kešelj, Raković, Dragićević… Sve do Samardžiskog, koji je ovu sezonu počeo u Megi a nastavio u Turskoj. Sledeći je verovatno Francuz Timoti Luvavu, otkrovenje sezone.

Ražnatovićeva prednost je što je igrao košarku, što je poznaje i spolja i iznutra, što je tokom 25 godina rada svoje agencije „Beobasket“ realizovao na stotine transfera, od najvećih do najmanjih. Mnogi ga ne vole, uglavnom iz zavisti jer je uspešan, ali za menadžera je najvažniji ugled koji ima među igračima i klubovima. Nikada nisam čuo da je neki igrač rekao „Miško me prevario“. Možda nije mogao svima da nađe angažman koji su igrači želeli, ali ako nije mogao on onda to verovatno nije mogao niko. Odnos igrača prema Ražnatoviću najbolje se video letos kada je u Beogradu organizovao spektakularnu reviju na koju je došlo preko 50 njegovih pulena. Od Spanulisa i Teletovića do Pekovića, Dolmana i Krstića. Niko nije izostao. Spanulis je otvorio i jedan otvoreni košarkaški teren, dostupan svima. Ražnatović je mnogo dobio od košarke, ali ponešto i vraća. Zbog svega navedenog primer Mege nije tipičan jer u srpskoj košarci nema još nekog Miška Ražnatovića. Zato Mega-recept nije formula koja se može primeniti kao opšti  za eventualnu privatizaciju naših košarkaških klubova.

U regionu imamo i primer Cedevite iz Zagreba. Privatni klub, sa privatnim kapitalom, dominira poslednjih godina hrvatskom košarkom i relativno uspešno igra i u Evroligi, dok Cibona i Zadar, kao tradicionalni centri, grcaju u dugovima, a Split u 70. godini postojanja može da živi samo od slavne prošlosti.

Generalno, privatizacija može da donese napredak ako uslovi budu jasni, ali zakon treba da dozvoli dvostruki vid vlasništva, društveni (državni) i privatni, a klubovi i sredine iz kojih su treba da traže najbolje modalitete za o(p)stanak.

Photo: EPH