Sretne me pre neki dan prijatelj, i pita me: “Šta ti misliš o svemu ovome?” Ja imam svoj stav i o svemu zajedno, kao i o pojedinostima, ali baš me interesovalo na šta misli. “Pa o ovima što duguju pedeset miliona evra a država im daje još para?”. A – tu smo. Odmah sam mu rekao šta mislim.  
Pre svega, ima onih što duguju pedeset miliona evra, i onih koji duguju “samo” 15 miliona, ali meni je to skoro isto. I jednima i drugima, da ne okolišamo – reč je o Crvenoj zvezdi i Partizanu, fudbalskim klubovima – osnivač je isti: država. I dokle god se to ne promeni država je dužna da brine o klubovima koje je osnovala. Slažem se – i o svim drugim, a ne samo o “večitima”. I ima da im daje pare sve dok se ne privatizuju, kao što daje pare za zravstvo, prosvetu, kulturu, za sve ono što ne donosi profit ali doprinosi da se profit napravi.
A kao što je Nebojša Čović pre godinu i po dana izašao sa podatkom da Crvena zvezda duguje pedesetak miliona evra, ili kao što je Predrag Danilović nedavno otkrio da Košarkaški klub Partizan duguje oko četiri miliona evra, isto tako je dužnost države da izađe pred javnost i saopšti koliko ona tim klubovima daje para. Ostala nam je to dužna pre svega zbog jednog obećanja koje je sama dala, a mnogi su ga zaboravili mada nije bilo tako davno. Naime, kad su prošle godine Partizan i Crvena zvezda igrali košarkaški plej of, i malo pre toga, digla se silna prašina oko izjava Čovića i Duška Vujoševića. I onda je država, u liku svojih najviših funkcionera, svečano izjavila da ni crveno ni crno-belima više neće davati pare, nego da će taj novac preusmeriti na lečenje bolesne dece.
I – koliko si državo za ovih godinu dana dala para za lečenje bolesne dece iz fondova namenjenih najboljim košarkaškim klubovima?
Da li, državo, ti za ovih godinu dana nisi dala nijedan dinar ni Zvezdi ni Partizanu, i koliko si tačno (u dinar) dala za lečenje bolesne dece?
Ako si to zaista uradila (u šta sumnjam), znaš li ti, državo, da će zbog takve politike (i dalje ne verujem da se sprovodi) u ovoj zemlji biti sve više bolesne dece? Najmanje zato jer će navijači Zvezde i Partizana padati u depresiju, a pre svega iz razloga što mu sport nekako dođe kao preventiva za mnoge bolesti. To bi neko našoj državi trebao da objasni. Teoretski, država može postojati bez sporta, pa i bez zdravstva i prosvete, ali jedno kratko, sasvim kratko vreme. Vrlo brzo se neizlečivo razboli, tako teško da joj ni sve pare namenjene Zvezdi i Partizanu ne mogu pomoći.
Čujem li ja to da neko pominje privatizaciju sportskih klubova kao jedino rešenje? Da, da, pare ludih šeika i ruskih milijardera čekaju na našim granicama, i čim promenimo zakone one će se sliti u Humsku ili u Ljutice Bogdana. To kako mi zamišljamo privatizaciju u sportu, klinci bi opisali sa jednom reči, sa samo četiri slova: moša.
Da se ne bi dalje “moširali”, postoji samo jedan način da se obavi privatizacija u sportu, brzo i transparentno. Evo kako:
Država jednostavno treba da donese zakon po kome ona više nije osnivač sportskih klubova, niti vlasnik njihove imovine. Pazite: imovina postaje osnovni kapital klubova. Ta državna imovina se višestruko amortizovala i nema nikakvog razloga da zbog dileme šta je čije vlasništvo odlažemo privatizaciju i sledećih pola veka. Marakana je Zvezdina, JNA je Partizanov, Pionir dele po pola Zvezda i Partizan…
Kad se to uradi, a potrebno je za tako nešto otprilike jedno pre podne, do kraja dana treba doneti zakon po kome se klubovi obavezuju da štampaju akcije koje će moći da kupi ko god hoće. Dakle, klubovi postaju akcionarska društva.
Neka jedna akcija vredi deset evra. Ili jednu “crvenu”. I neka ih štampa ko koliko hoće. Neka prodaja tih akcija traje tri meseca. Neka svaki klub ima obavezu da na internetu postavi listu akcionara, i da je ažurira svaki dan. Softver za to je jeftin, može to država da plati. A posle tri meseca, na primer, pedeset onih koji imaju najviše akcija formiraju upravni odbor kluba. I izaberu direktora, ili menadžera, koji će upravljati novcem, i podnositi svakih šest meseci upravnom odboru izveštaj šta je uradio sa parama. Tako to funkcioniše u svetu.
A po kojoj ceni bi se na ovaj način prodali Zvezda ili Partizan? Pa svakako po tržišnoj, jer klubovi su u suštini roba i vrede tačno onoliko koliko je neko na tržištu spreman da ponudi za njih. Ako je to manje od očekivanog – znači da manje vrede nego što se pretpostavljalo.
I da ne bi bilo zabune: akcionari imaju obavezu da klubovi nastave sa svojom sportskom delatnošću. Dokle god postoje. Tako da se ne bi moglo desiti da neko sruši stadion JNA i na tom mesti izgradi parking.
Sve ovo, siguran sam, deluje racionalno i razumno. Ali, kod nas često prevlada iracionalno, pa su se tako poslednjih godina mogla često čuti sledeća upozorenja u vezi najavljene privatizacije: A šta ako Crvenu zvezdu kupi navijač Partizana i namerno je ugasi?

E, za sve koji postavljaju takva pitanja država bi morala imati fondove za lečenje. Čak bi se u njih mogla preliti lova namenjena lečenju bolesne dece, jer ubeđen sam da bi, ako bi se naš sport doveo u normalan i održiv položaj, i bolesne dece bilo neuporedivo manje nego sad.
Photo: Privatna arhiva