Pobeda reprezentacije Srbije nad Litvanijom (72-68) podsetila me je na anegdotu o optimisti i pesimisti koji gledaju u čašu u koja nije puna. Za optimistu ta čaša je polu-puna, za pesimistu polu-prazna. Košarkaški optimisti naći će argumente za zadovoljstvo: pobeda, renomirani rival, povreme majstorije Jokića, Bjelica ili Bogdanovića, plus preko 18.000 navijača (svaka čast publici)… Pesimisti će podsećati da su Litvanci vodili nekih 38 minuta, bilo je i manjka od 10-ak poena, izgubljeno je dosta lopti, promašeno puno šuteva za 3 poena… Povrh svega, povredio se Teodosić.

U zavisnosti da li ste pesimist ili optimist izabraćete jedan od dva pristupa. Što se mene tiče, rekao bih da nisam ni jedno ni drugo nego – realist. Stoje i argumenti optimista, kao i zamerke pesimista.

Prvo, ovo je bila druga ozbiljna utakmica posle priprema na Kopaoniku. Još uvek se vidi stegnutost u rukama i nogama. Biće vremena da se to popravni.

Drugo, prvi put smo igrali kompletni, sa igračima iz NBA koji su se kasnije priključili.

Treće, rival je bio ozbiljan, takođe sa igračima iz NBA i neiscrpnim litvanskim talentom.

Črtvrto, pobedili smo. Kad gubiš 38 minuta a pobediš znači da imaš karakter, da veruješ u sebe, da se ne predaješ.

Peto, videlo se da nisu uigrani, ali se videlo i individualno majstorstvo…Biće to OK.

U negativno spada loša odbrana šuta za 3 poena, mnogo promšaja trojki, dosta „prodatih“ lopti, izvesna „stegnutost“ u igri.

Treba konstatovati i ono što je bilo dobro kao i ono što nije valjalo, kao što je to uradio selektor Saša Đorđević:

– Igrači moraju da shvate šta znači odbrana – podsetio je selektor uz dodatak da „imamo fantastična imena, ali imena ne igraju“. Zamerio je da „ne dominiramo blokadama iako imamo visinu“. Imao je još primedbi, ali njegova je obaveza da bude više kritički nastrojen od običnih navijača.

Najgore od svega je povreda Teodosića. Ono stopalo koje ga je mučilo dok je bio u Klipersima opet ga je izdalo, u našem taboru vlada zabrinutost jer postoji mogućnost da propusti prvenstvo u Kini! Čeka ga „čizma“ kako bi stopalo mirovalo, a kad bude skinuta videće se da li će biti spreman za Mundijal. Poslednje veliko takmičenje, Evropsko prvenstvo 2017. igrali smo bez njega, da je on bio u timu možda bi umesto srebra osvojili zlato. Povrede  i (ne)opravdani otkazi ne zaobilaze ni druge, ali naša prednost je do subote bila što smo (najzad) bili kompletni. Francuzima je otkazao Ertel, Italijanima Meli, Galinari neće igrati nijedan meč u pripremnom periodu, Špancima nedostaju Pau Gasol, Serhio Rodrigez i Mirotić, Rusima Mozgov i Hvostov…

Nema sumnje da će naš tim u narednim pripremnim utakmicima igrati bolje. Biće uigraniji, u boljem ritmu, sa „nameštenom“ rukom, sa centrima koji će kvalitetima i visinom „odvići“ rivale od ulaska pod koš.

Najbolje je da ne žurimo sa zaključcima, da ne hvalimo niti kudimo bez mere i argumenata. Jedino merodavno biće „prvenstvene“ utakmice, prvo u Fošanu pa dalje.

U trenucima sumnje mene je uvek hrabrila razlika između dobrih i loših igrača: prvi mogu da igraju slabo, drugi ne mogu da igraju dobro. A mi imamo (mnogo) dobrih igrača koji će, uveren sam, biti najbolji kad bude najpotrebnije.

Foto: KSS