Nažalost, naslov nije sasvim tačan, jer Dejvid Blat (56) je američki Jevrejin rodom iz Bostona. Ali ovdašnji novinari, koji godinama prate Evroligu, složiće se da je to trener koga smo najviše voleli da vidimo u Beogradu. Finih manira, odmeren, veliki cinik spreman da odgovori na najškakljivije novinarsko pitanje. Njegovi odgovori redovno su izazivali salve smeha, a atmosfera na pres konferencijama je bila često kao na žurki. Uz to, Blat nijednom nije propuštao da naglasi koliko ceni srpsku košarku, naše tremnere i igrače, i kakav mu je izazov da vodi svoje timove u Pioniru ili Kombank areni. Takvo poštovanje srpske košarke opravdava naslov: “Naš čovek u NBA finalu”.
Dejvid Blat je trener-debitant u NBA ligi. Ovo mu je prva sezona, a on je prvi čovek u istoriji američke profesionalne košarke koji je direktno iz Evrope došao na mesto glavnog trenera jednog NBA tima. Den Gilbert, većinski vlasnik Klivlend Kavalirsa, imao je dovoljno hrabrosti da Blatu prošlog leta poveri takve dragulje kakvi su Lebron Džejms, Kajri Irving, Kevin Lav i ostali. Jevrejin iz Bostona doveo je Kavalirse do velikog NBA finala, do mečeva sa Golden Stejt Voriorsima. Šampionsko prstenje čeka nove vlasnike.
Jedno od najranijih sećanja Dejvida Blata, po njegovom svedočenju, je ono kad ga je majka Lilijan gađala knjigom, i pogodila u glavu. “Bila je to Homerova Ilijada”, seća se Dejvid. “Moja mama je želela da čitam i obrazujem se, ne samo da igram basket na ulici. Uz nju sam zavoleo grčku mitologiju”.
Imao je 13 godina, pustio je dugu kosu, po ceo dan je pikao basket i pravio probleme u školi u Framingamu (Masačusets), gradiću u koji se njegova porodica preselila kad su mu bile dve godine. “Jednog dana na košarkaški teren je došao neki čovek. Prišao mi je, i pitao kako se zovem. Blat, rekao sam mu. A on me je zatim upitao znam li ko je on. Nisam znao. Ja sam Smoki Moresi, košarkaški trener gimnazije. Hoćeš li da se pridružiš mojoj školi sledeće godine – pitao me je. Odgovorio sam potvrdno. On je tada rekao: Ali ošišaj se. Sutradan sam se ošišao”.
Posle gimnazije upisao je, zahvaljujući košarci, Univerzitet Prinston. Igrao je beka, a od 1977. do 1981. trenirao ga je Pit Karni. Blat je bio kapiten Prinston Tajgersa. Kad je bio na završnoj godini fakulteta ekipa je bila na turneji u Kolumbiji, a na tribinama je bio trener tima iz jednog izraelskog kibuca. Pozvao ga je da dođe i igra letnju ligu kod njih. Pristao je, a boravak u ekipi Kibuc Gan Šmuel promenio mu je život. Preselio se 1981. u Izrael i odmah se prijavio u vojsku. Služio je vojni rok u bazi Šneler. Potom se posvetio igranju košarke, i sledećih 12 godina igrao je u Izraelu, za Makabi i Hapoel. I to za Makabi iz Haife, Netanije i Hadere, i za Hapoel iz Jerusalima i Elijata.
Povreda ga je naterala da prerano završi karijeru, ali je zato košarka dobila jednog od najboljih trenera poslednjih decenija. Počeo je 1993, skromno, kao pomoćnik u timu Hapoel Galil iz Eliona. U sred te prve sezone glavni trener je dobio otkaz, i Dejvid Blat ga je zamenio kao prinudno rešenje. Sledeće godine već je bio asistent legendarnog Pinija Geršona, da bi 1996. i 1997. bio biran za trenera godine u Izraelu.
U Hapoel Galilu je ostao do 1999, kad je prešao u Ponos Izraela, veliki Makabi iz Tel Aviva. Tu je ponovo bio asistent Piniju Geršonu. Blat je najzaslužniji za promociju igrača kao što su Entoni Parker i Maseo Baston, a sa Makabijem je osvojio titulu šampiona u Evroligi i dospeo na završni turnir Jadranske lige.
Promovisan je u prvog trenera Makabija 2002, i naredne dve sezone osvojio je sve domaće trofeje i igrao fajnal four Evrolige 2003. Uprkos tome gazde Makabija odlučile su da vrate Geršona na mesto prvog trenera, a Blata na poziciju njegovog pomoćnika. Ova dvojica su zaslužni za najblistavije trenutke Makabija u njegovoj istoriji. Osvojena je još jedna titula u Evroligi, i to kako: u finalu je sa 44 poena razlike razvaljen Skiper iz Bolonje. Sledeće godine još jedan šampionski pehar Evrolige za generaciju Jasikevičijusa, Parkera, Šarpa, Bastona i Vujčića.
Posle toga Dejvid Blat pelazi u Rusiju, gde preuzima Dinamo iz Sankt Peterburga. Vrlo brzo zaveo je red u toj ekipi, a rezultat je bio osvajanje FIBA Evrokupa i titula trenera godine u Rusiji 2005.
Sledeće sezone potpisao je ugovor da trenira izraelsku reprezentaciju, ali nešto je zapelo oko njegove licence pa je otišao u Trevizo, da vodi Beneton. Sa tim timom osvojio je prvenstvo Italije, a istovremeno je trenirao i rusku reprezentaciju. Ostao je selektor “baćuški” šest godina, do 2012. Sa njima je osvojio prvenstvo Evrope 2007. (senzacionalnom pobedom nad domaćinom Španijom 60:59) i bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Londonu.
U leto 2007. Blat prelazi iz Italije u Tursku, gde preuzima Efes, a sledeće sezone trenira moskovski Dinamo. Tamo se zazdržao jednu sezonu, pa 2010. preuzima solunski Aris. Najzad, 2010. zatvara krug i vraća se u Makabi.
Na Evroliginom fajnal fouru 2014. Blatov Makabi je u polufinalu pobedio CSKA u meču u kome je viđen jedan od najdramatičnijih preokreta u istoriji kontinentalnih završnih turnira. Ruski tim je krajem treće četvrtine vodio sa 15 poena razlike i delovao nepobedivo. U finalu Makabi je napravio još jednu senzaciju, i savladao sa 98:86 velikog favorita Real. Šampione je dočekao ceo Tel Aviv.
Sve je Dejvid osvojio, više u Evropi nije bilo novih izazova. Samo jedan je ostao – NBA. “Pozvali su me vlasnik Klivlenda Den Gilbert i generalni menadžer Dejvid Grifin”, seća se Blat. “Na sastanku je bilo još, mislim, šest ljudi. Razgovarali smo tri sata i 15 minuta. Hteli su da znaju sve o meni i mom radu, jer pre mene nijedan trener nije došao iz Evrope direktno u NBA”.
A mogao je Blat, i to znatno ranije, završiti u San Antoniju. “Pre Olimpijade 2012. zajedno sa ruskom reprezentacijom trenirali smo jedno vreme u San Antoniju. Trener Sparsa Greg Popović jednom me je pozvao na večeru. On je ostavio fantastičan utisak na mene, Greg je jedno od najinteresantnijih ljudskih bića koje sam sreo”.
Blat je u Izraelu upoznao Kineret, devojku iz Netanije koja je igrala košarku za reprezentaciju. Venčali su se 1991. Imaju četvoro dece, bliznakinje Šani i Adi, kćerku Elu i sina Tamira (igrao je startnog pleja 2014. za izraelsku juniorsku reprezentaciju, a potom je potpisao za Hapoel iz Tel Aviva).
Trener Klivlenda posvećen je porodici, ali priznaje da mu je neverovatno emotivan trenutak bio kad je sa Kavalirsima igrao protiv Boston Seltiksa u njihovoj dvorani TD Garden. Kao dečak navijao je za Seltikse. “Moj idol je bio Bil Rasel. Čitao sam njegove knjige. Jednu sam izabrao da mi bude lektira kad sam bio u četvrtom osnovne”.
Eto, to je ukratko priča o čoveku koji trenira Lebrona Džejmsa, koji je nadomak šampionske titule u NBA ligi i koji je mnogo puta govorio kako se divi i obožava srpsku košarku. Naš čovek, Dejvid Blat.
Photo: MN press