Na kraju svake sezone pitam se  koje će nam igrače “ukrasti” NBA. Možda termin “ukrasti” nije najadekvatniji jer nam SAD jednako “kradu” inženjere, lekare, programere i druge stručnjake, i to je nešto na šta ne može da se utiče. Moglo bi kada bi evropski klubovi bili u stanju da ponude ugovore koje daju NBA timovi, ali – osim u nekoliko izuzetaka – to su neuporedive stvari. Po zakonu ponude i potražnje svako ide gde misli da će mu biti bolje, ili u najmanju ruku gde će više zaraditi. U nekim slučajevima prisutne su i ambicije mladih igrača koji su spremni i na manje ugovore samo da se oprobaju u NBA, u nadi da će se talentom izboriti za novi i bolji ugovor.

Prošlog leta u NBA je, kao MVP sezone u Evroligi, otišao Nemanja Bjelica. Letonac Kristaps Porzingis i naš Nikola Jokić izabrani su ovih dana kao drugi i treći najbolji debitant sezone. Boban Marjanović je po mnogim pokazateljima bio jedan od najkorisnijih igrača u Evroligi, ali je u NBA dobijao malo minuta iako je svaku šansu koristio. Istina, saobraćaj nije isključivo jednosmeran, iz NBA u Evropu dolaze igrači koji u najjačoj ligi nisu ispunili svoje sportske i ekonomske snove, ali svi sanjaju da se vrate. Priča se da će Gustavo Ajon iz Reala opet u NBA, a alternativa mu je vice-šampion Evrope,  Fenerbahče sa ponudom od 2 miliona evra po sezoni. O povratku sanja i Entoni Rendolf, Viktor Klaver je između ponude Reala i NBA, dok Serhio Rodrigez želi da odradi još jednu sezonu u Realu pa da se onda vrati u NBA. Satoranski i Abrines iz Barse su na meti NBA timova.

Između ostanka u Evropi i povratka u NBA: Gustavo Ajon

Zahvaljujući novom ugovoru sa TV od 24  milijarde dolara za 9 narednih sezona, potpisan sa ESPN, ABC i TNT, klubovi NBA će za narednu sezonu podići salari-kap sa 70 na 92 miliona, a za 2017/18 na 107 miliona dolara. U međuvremenu, njihovi skauti krstare Evropom i svakodnevno pišu opširne izveštaje o novim evropskim talentima. Mnogi od draftovanih igrača nikada neće stići do NBA, ali klubovi se rukovode idejom da je bolje steći pravo na igrača pa makar ga kasnije i ne uzeli, nego žaliti što je završio u drugom klubu.

Evo spiska nekolicine igrača – koji nikada nisu bili u NBA – na koje imaju pravo NBA klubovi:

Tomić (Barselona) Juta

Đentile (Armani)    Hjuston

Šarić (Efes)  Filadelfija

Bertans (Kuća Lab.)         Spurs

Printezis (Olimpijakos)    Spurs

Hanga (Kuća Lab.) Spurs

Dangubić (C.zvezda)        Spurs

Milutinov (Olimpijakos)  Spurs

Bogdanović (Fener)         Sans

Ljulj (Real Madrid)          Hjuston

Mitrović (C.zvezda)         Kings

Micić (C.zvezda)    Filadelfija

Abrines (Barselona)         Oklahoma

Satoranski (Barselona)     Oklahoma

Erikson (Barselona)         Atlanta

Todorović (Bilbao)          Hjuston

Dibler (Efes)          Hjuston

Diez (Unikaha)       Portland

Zubčić (Cedevita)  Oklahoma

V.Ernangomez (Real)       Njujork

Osman (Efes)         Klivlend

Vaskez (Unikaha)   Medžik

Koponen (Himki)   Dalas

Sejbutis (Žalgiris)   Dalas

Mačvan (Armani)   Klivlend

Posle ovogodišnjeg drafta za koji se sprema bar 20-tak evropskih igrača, ta lista će biti duža i kvalitetnija.

Za nekolicinu sa ovog spiska nisam siguran da bi trebalo i da pokušavaju u NBA jer ih čeka “mahanje peškirom sa klupe”, ali dovoljno je da ode 4-5 najboljih igrača pa da Evroliga bude slabija. Tu se ništa ne može jer ako Nju Orleans u narednih 5 godina može da plati 145 miliona Entoni Dejvisu, i ako je tačno da Kevin Durant, letos slobodan agent,  razmišlja da traži 200 miliona za narednih 6 godina, nešto više od 3 miliona evra, koliko ima Aleksej Šved u Himkiju kao najbolje plaćeni igrač Evrope, izgledaju kao “sića”.

Može da nam bude žao što najbolji Evropljani odlaze u NBA, ali nemamo pravo da se ljutimo. Na snazi je zakon tržišta, pa kad je ponuda još i “nepristojno dobra” teško je reći “ne”. Evropskim klubovima, naročito manjim,  ostaje da, kao Sizif, “kotrljaju” igrače  do vrha brda s tim što oni ne padaju unazad nego idu u NBA ali posao je, svejedno, sizifovski.

Photo: NBA