Tek što sam prihvatio vest da je umro Žarko Varajić, na povratku iz Zrenjanina u Beograd, negde baš na prelasku sa petka na subotu, dok smo komentarisali dobru igru i pobedu košarkašica Srbije nad Rusijom, ugledao sam vest da nas je napustio Borislav Džaković.

Prokomentarisah naglas kako košarka sa ovih prostora zaista siromaši. Ne zbog kvaliteta ili nečega što ima veze sa igrom, već zato što joj je porodica u svega nekoliko dana ostala bez tri velikana, Žarka Varajića, Vukice Mitić i Bore Džakovića. Za poslednjeg sam siguran da je želeo da umre na terenu.

Kako drugačije objasniti da je bivši strateg Slobode iz Tuzle, Partizana, Crvene zvezde, banjalučkog Borca, Metalca… i mnogih klubova regiona, već narušenog zdravlja iz meseca u mesec, tražio gde će i šta da radi. Kako, osim posvećenošću i strašću, objasniti da vam kada ga pitate za zdravlje, kaže da sprema neke treninge za dečake iz Valjeva i Ohrida, sa kojima je poslednjih godina najviše radio. Znao je da ne može mnogo i kada se prošlog leta u jeku kampa vratio sa Zlatibora. Ali je svakoga dana pitao kako idu treninzi i nadograđivao programe nasleđene od mentora Aleksandra Nikolića, koje je prema sopstvenom priznanju čitao bar tri puta sedmično.

Koliko je bio sugestivan, najbolje mogu da svedoče deca koja su posle njegovih saveta postajala bolji igrači, do te mere zaraženi košarkom da se pitanje ostanka u njoj nije postavljalo. Jednog koji je prošao taj dril imam u kući.

Bora, jedini čovek u istoriji košarke koji je bio šampion sa Partizanom (trener) i Crvenom zvezdom (sportski direktor), je imao još tri velike ljubavi. Prva je Mostar. Grad na Neretvi u kom je rođen. U životu, a na pragu sam pete decenije, nisam sreo čoveka koji više voli grad iz kog je zakoračio u život. Priča o Mostaru, Veležu i ljudima odatle, bila je njegovo buđenje i odlazak u san. Fina, topla emocija, kakva se prima samo u ljudima sa genom dobričine, što je Bora, inače nesuđeni violinista, bez sumnje bio.

Druga velika ljubav bile su životinje. Svi još pamte Džekija, valjevskog mešanca kojeg je Bora zatekao pred kafanom u koju je svaki dan odlazio na ručak i večeru. Radost u očima, svaki put kada mu čuje glas ili zvuk motora ni taj mali pas nije krio.

Treća, i najveća, bila je Džakovićeva ljubav prema Aleksandru. Pamtim, kada ga je pre desetak godina dovezao na Zlatibor, a mene u povratku vratio za Beograd. Tri sata pričao mi je o njemu, zapravo me, kao mladog roditelja učeći da su deca jedina oko kojih nema kompromisa. Bio je ponosan na Saletov uspeh u Americi i nije se libio da to pokaže svima.

Mi, njegovi prijatelji, možemo biti ponosni na njegov odnos prema košarci i put koji su utrli Ranko, Aca, Bata, Miki, utabali Bora, Maljko, Ratko, Kari, Žoc, a danas njime koračaju osvajači pehara i tvorci asova srpske košarke. Kao recimo, Saša Đorđević i Marina Maljković.

Photo: Privatni album