Košarka me neprestano iznenađuje. Vraća u prošlost, ali istovremeno i omogućava da sretnem drage ljude i razgovaram sa onima zbog kojih sam je zavoleo, ali i članovima generacija o kojima sam samo slušao.

Tako je bilo i kada se u Beogradu 30 godina kasnije okupila generacija koja je u Bormiju pod imenom Jugoslavija postala juniorski šampion sveta. Većinu ljudi koji su činili tim koji je selektirao Svetislav Pešić viđao sam i upoznao ranije. Sa njima sam razgovarao, a neke, kao recimo Samira Avdića, gledao uživo kada je sa Bosnom u poslednjoj ligi SFR Jugoslavije bio u Subotici i izgubio od Spartaka.

Gledamo dokumentarni film “250 stepenika” koji su radile kolege iz Sportnetworka. Sjajan, možda i najbolji dokumentarni film iz oblasti sporta. Ikada. Već u prvim kadrovima, kada selektor i glavni junak Pešić, sa mnogo emocija, pakuje pehar iz Bormija i uz poruku ga šalje na adrese članova tima, setio sam se da je to finale u kom smo savladali Sjedinjene Američke Države (86:76), bilo jedna od prvih utakmica koje sam gledao.

Pošiljka stiže do Zorana Kalpića, Luke Pavićevića, Nebojše Ilića, Tonija Kukoča, Miroslava Pecarskog, Teomana Alibegovića, Aleksandra Đorđevića, Samira Avdića, Vlada Divca, Radenka Dobraša, Dina Rađe i Slaviše Koprivice…

Dok slušam šta zbore i gledam sa koliko emocija i radosti kroz celu priču od 54 minuta korača Kari Pešić, u glavi mi je slika iz sobe u Banji Kanjiži na čijim zidovima su posteri Tonija Kukoča, Dražena Petrovića, Vlada Divca, Žarka Paspalja… Nisu zbog godina, svi oni bili deo ovog tima, ali jesu me zarazili košarkom.

Od 2002. godine kada me je Žarko Varajić upoznao sa Svetislavom Pešićem, od Karija, sa kojim sam se sprijateljio, slušam o uspesima. Rado i na sebi svojstven način priča o Grenoblu, Istanbulu, Indijanapolisu, ali najdirljivije upravo o Bormiju. Kari se ponosi medaljama, ima i razloga i pravo na to, ali mislim da mu je sada mnogo draže što je uspeo da od tridesetak dečaka, koje je tokom tri godine vodio na Staru planinu, gledao dok se penju stepenicama skakaonice na Igmanu ili ludeo zbog nestašluka van terena koje je trpeo i kasnije kada je sa Nešom Ilićem radio u Zvezdi, napravio uspešne ljude, koje krasi drugarstvo. Rat i planeta po kojoj su se rasuli samo su ih fizički razdvojili.

O tome u filmu govore svi, ali najslikovitije Teoman Alibegović, koji ističe da njegovi sinovi košarkaši, ne znaju za Jugoslaviju, ali zato jako dobro znaju svakoga od igrača, tatinih drugara iz Bormija.

Gledam ih sada 30 godina kasnije. Ozbiljni ljudi. U najboljim životnim godinama. Ali i dalje velika deca. To se čuje iz priča, vidi na licima sa kojih ne skidaju osmeh. Izlazim iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, za koje sam i sam veoma vezan, Dino Rađa maše, a ja razmišljam o nekoliko stvari.

Dokumentarac “250 stepenika” je pronikao u tajnu uspeha onoga što se zvalo, a što mnogi i danas zovu jugoslovenska škola košarke. Sistem u kom zajedno rade, Savez, treneri reprezentacije, njihove kolege u klubovima, kondicioni ili atletski treneri, lekari… I u kom je reprezentacija na prvom mestu. Pitajte, Tonija Kukoča ili Teomana Alibegovića. Slikovito će vam opisati taj krug, koji su pre 30 godina zatvorili ne dobivši priliku da se oprobaju sa jedinim pravim Drim timom.

Divac, Rađa, Đorđević… u knjizi Vlade Stankovića “Bajka iz Bormija” smatraju da u Barseloni 1992. ne bismo savladali Džordana i društvo, koje je do zlata došlo pobedama sa prosečno 44 poena razlike. Ne znam šta je o tome mislio pokojni američki trener Čak Dejli, koji na Olimpijskim igrama u Barseloni nije uzeo nijedan minut odmora, ali je naš selektor Dušan Ivković nekoliko puta isticao da bi to bila najbolja utakmica u istoriji košarke. Duda smatra da bi Đorđević, Paspalj, Divac, Rađa, Kukoč, Dražen Petrović… verovatno i pobedili.

Odgovor na to pitanje nikada nećemo saznati, ali smo ovim filmom i načinom na koji je prezentiran pokazali da smo zemlja košarke. I da se, za razliku od FIBA, ne odričemo prošlosti. Ponosimo se nasleđem i kroz njega iz Srbije i Beograda gledamo u budućnost.

Photo: Privatni album