Završilo se 18. Svetsko prvenstvo u košarci. Španija je po drugi put prvak sveta, Argentina sa fantastičnim Luisom Skolom joj prva gleda u leđa, na postolju su još Francuzi, a ispred nas i Australija, koja bi, da se dodeljuje trofej ekipi koja ne ume da završi već dobijenu utakmicu, bez konkurencije dobila to priznanje.

Srbija je u Kinu otišla sa najvećim ambicijama, svetski mediji svrstali su nas na prvo mesto liste favorita u borbi za Nejsmitov trofej, selektor Đorđević je sa puno pokrića u vidu rezultata u pripremama, isticao da idemo u napad na zlato, a dvadesetak dana kasnije, pričamo o jednom od najvećih razočarenja u istoriji košarke na ovim prostorima.

Osvojili smo peto mesto i jedina dobra stvar je reakcija tima posle gubitka meča sa Argentinom i ispadanje iz borbe za medalje. Momci su pokazali karakter i pobedama nad Amerikom i Češkom, koliko-toliko popravili utisak.

Ono što treba da brine, a što se desilo u Kini, je činjenica da se nismo snašli na igru Španije i Argentine, da su nas iznenadili odbranom, i pre svega brzinom kojom su ne samo te dve, već i sve četiri ekipe koje su se borile za medalje na ovom takmičenju, bile ispred nas.

Selektor Đorđević je u proteklih pet godina uradio mnogo, ne samo osvajanjem tri srebrne medalje u pet takmičenja na koliko je vodio nacionalni tim, već pre svega, povratkom kulta reprezentacije koji se izgubio posle ere Svetislava Pešića i zlata u Istanbulu i Indijanapolisu 2001. i 2002. godine (pa se na kratko vratio pre 10 godina kada je Duda Ivković odveo Srbiju do evropskog srebra i odličnog turnira na Svetskom prvenstvu u Turskoj, koje nije upamćena po tituli Amerikanaca, već po autu Tunčerija i košu Turaka kojim smo ostali bez finala i srebrne medalje). Zasluge Saše Đorđevića za odnos koji navijači sada imaju prema reprezentaciji nemerljive su, ali je isto tako činjenica da je ovaj rezultat i peto mesto u Kini neuspeh. To je i sam priznao pre nego je odlučio da se povuče i kormilo reprezentacije prepusti nekom drugom.

Saša Đorđević je otišao ostavivši srpskoj košarci da bez njega rešava sve ono što joj je bio problem i u vreme njegovog mandata, a medaljama koje je osvajao krilo se pod tepih. Sada medalje nema, očekivani uspeh utemeljen na kvalitetu igrača koje je Srbija u Kini imala je izostao, a postavlja se pitanje i da je ostvaren šta bi se, osim više mališana koji bi krenuli da treniraju, promenilo?

Slobodan sam da kažem – ništa! U Crvenoj zvezdi i Partizanu i dalje će igrati ukupno 15 košarkaša čiji pasoš nije srpski, Mega i njen veoma talentovani trener Dejan Milojević, će i u vremenu koje sledi biti preduzeće za afirmaciju talentovanih košarkaša sa svih meridijana, dok će ostali spas od nemaštine tražiti kroz tikete u kladionicama i namešteno gotovo svako poluvreme, koje kao članovi Košarkaške lige Srbije igraju u toku nekoliko meseci, koliko najjače košarkaško takmičenje u zemlji traje.

Novi selektor Srbije, kada ga nađu čelnici srpske košarke, koji takođe snose odgovornost za neuspeh, jer se rad košarkaške organizacije meri rezultatima reprezentacija, a oni kako god ih posmatrali, da li kroz seniorsku ili sve nacionalne selekcije nisu dobri, moraće da se bavi i mlađim kategorijama, kako bi našao i pripremio naslednike generacije koja je u Kini propustila ogromnu priliku da se konačno okiti zlatom.

Zašto od početka nismo igrali kao poslednje dve utakmice, zbog čega je čitava igra bila podređena fenomenalnom Bogdanu Bogdanoviću, jesmo li bolje mogli iskoristiti Jokića, Bjelicu, Milutinova, Gudurića i ostale, kao i zašto neki od pomenutih košarkaša nisu, kao uostalom ni klupa, bili na potrebnom energetskom nivou kad je bilo najpotrebnije, pitanja su koja će s obzirom na to da Đorđević više nije selektor, verovatno ostati bez odgovora.

Ono što ne sme ostati pod umrljanim košarkaškim tepihom je plan za budućnost. Onaj koji bi trebao da nas odvede, najpre na Olimpijske igre u Tokiju, a zatim i do evropskog zlata 2021. godine, koje bi ovu generaciju upisalo u red zlatnih momaka, u koji je nošena velikim ambicijama i bez najvrednije medalje stala i pre početka Mundobasketa u Kini.

Hoće li taj plan praviti selektor koji je iskustva u stručnom štabu reprezentacije sticao u debaklima u Atini i Novom Sadu, ili će to raditi asistent Dragana Šakote u Japanu, ostaje da vidimo. Jednog od njih dvojice, ili nekog trećeg, čeka pakao uklapanja kalendara i najmanje dve reprezentacije, jer će jedna od februara morati da se bori za plasman na Evrobasket, a druga u julu prvo za vizu, pa medalju u Tokiju.

Photo: FIBA