Bio sam klinac. Malo bolji od početnika, kada sam prvi put čuo ime Radomira Šapera. Od danas takođe pokojnog direktora Košarkaškog kluba Spartak Petra Vucelića. Ako se dobro sećam, Pera mi je tada pominjao promenu termina neke utakmice i rekao da se desilo jer je Profesor Raša, kako su ga zvali, procenio da je u interesu košarke,da se meč prenosi na televiziji.

Profesor je uvek brinuo o tome da se u istom mestu utakmice igraju u dovoljnom vremenskom razmaku da svaki navijač stigne na oba mesta. Komotno. Danas je to samo detalj koji se prepričava. Jer, o navijačima niko i ne brine. Publika ne zanima nikoga, iako bi po logici sporta uz igrače trebala biti glavni razlog njegovog postojanja.

Profesora Šapera kasnije sam i sam upoznao. Više smo razgovarali telefonom, kada sam ga zvao da pitam za kazne koje je kao komesar Košarkaške lige Jugoslavije određivao klubovima. Uvek je vodio računa o poštovanju propozicija i dogovora, ali i interesu košarke, koji je danas, dve decenije kasnije, gotovo potpuno izčezao.

Da samu pravu, pokazaće vam sledeća istinita priča. Spartak, koji sam tada novinarski pratio, u sezoni 1997/98 se posle starta od 0/9 borio za opstanak u ligi. Sedeo sam jednog jutra sa pomenutim Perom Vucelićem, koji mi je na pitanje: “Šta kad ispadnemo?”, rekao: “Nećemo. Imam plan. Samo da mi Profesor pomogne”.

Ne znam tačno šta su njih dvojica u Beogradu razgovarala, ali Spartak je na kraju sezone bio ispred OKK Beograda! I ostao je u ligi. Pitao sam kasnije Profesora,zašto je podržao Perin plan?

Ovaj veliki čovek, gospodin i intelektualac, poreklom iz Grčke,vizionarski je odgovorio:

“Morao sam, pa neće košarka da se svede na Beograd! Treba svuda da se igra!”

Takav je bio čika Raša. Uvek uljudan. Persirao mi je, kako je govorio, iz poštovanja. Mogli ste uvek da ga nađete. Bez Maje Danilović, njegove prve saradnice. Na fakultetu ili u kancelariji u Savezu. Eventualno u dvorani Pionir, koja danas nosi ime njegovog saborca Aleksandra Nikolića. Uvek na istom mestu.