Ako smo se pre dve godine i Svetskog prvenstva u Kini složili da je peto mesto veliki neuspeh košarkaške reprezentacije Srbije, kako ćemo samo dve godine kasnije oceniti činjenicu da na kvalifikacionom turniru u Beogradu, na kom su učestvovali Filipini, Dominikanska Republika. Portoriko i Italija, nismo uspeli da budemo najbolji i domognemo se Olimpijskih igra u Tokiju?

Katastrofa! Duga, snažna i gruba reč. Jedna. Možda nedovoljno dobra.

I pored svih problema sa otkazima ili povredama, nedostatkom više od tima igrača za koje većina ljubitelja košarke i sporta, pa i onih koji sve sporadično prate, smatra da su najbolji što u ovom momentu imamo, u konkurenciji četiri pomenute selekcije viza za Tokio je morala da se izvadi. A nije. I šta sad?

Napadati igrače koji su nosili nacionalni dres i selektora Kokoškova lako je. Za mnoge stvari, a pre svega, odnos prema igri i činjenicu da su nas Italijani bez Galinarija, Belinelija i Datomea, što je u odnosu na njihov kvalitet možda i veći hendikep od činjenice da Srbija nije uopšte, ili potpuno mogla da računa na Jokića, Bogdanovića, Milutinova, Lučića, Gudurića, Jovića, Kalinića, Bjelicu, Micića, Pokuševskog, Smailagića, Nedovića, Lazića Raduljicu, Marinkovića i Jaramaza (spisak selektora, prim.aut), taktički potpuno nadigrali. I još mnogo toga im se može zameriti. Od činjenice da su u vreme turnira potpisivani ugovori, do medijskih nagađanja hoće li i koji reprezentativac pojačati Partizan ili Crvenu zvezdu?

Nismo putnici za Tokio i za prosutim mlekom ne vredi plakati, ali je svakako trenutak da se okrenemo iza sebe i vidimo gde je i kojim putem ide košarkaška velesila u kojoj se nekoliko sedmica pre početka priprema ne zna ni ko koju ligu igra, ni koji će sistem takmičenja biti?! Koji kurs plovidbe ima brod u kom momci od 19 do 23 godine starosti koji nisu, a mnogi i ako jesu reprezentativci, na kašičicu dobijaju priliku da igraju ne u regionalnoj, ili Košarkaškoj ligi Srbije (sa prosečnim strancima), već i u jednom ili dva ranga niže? Kako ćemo sprečiti poražavajući podatak, da su nam nacionalne selekcije u konkurenciji dečaka većinom u B diviziji Evrope? Ovakvih pitanja je tušta i tma, i kao što vidite nije ih problem postaviti, samo je pitanje ko je spreman da sagleda realno stanje stvari, da odgovore i krene da ispravlja greške iz prošlosti.

Možda se kad ovo pročita bivši generalni sekretar Košarkaškog Saveza Srbije Predrag Bojić, seti događaja u prvoj dekadi 21. veka, kada je komentarišući neko takmičenje mlađih kategorija rekao:

“Kari je gledao i preneo utisak da smo sporiji od većine ekipa i slabi u organizaciji igre”.

U krajnjem slučaju, nije važna ni godina, ni koja je slelekcija bila u pitanju, ali nam se godinama unazad baš to ponavlja. I nakon pomenutog Svetskog prvenstva 2019. godine, konstatovano je da su prve četiri ekipe sa takmičenja u Kini igrale brže od Srbije.

Problem je dakle struka! Ona mora da se pita. I da postavlja trenere, ne samo nacionalnih timova, nego da, kao nekada Branislav Rajačić, vrši selekciju talenata i pruži im šansu da uz iskusnije stasaju. Jer zlatna medalja Marininih devojaka, ma koliko velika bila, neće pomoći da porazima sada još više umrljan tepih ostane na podu.

Možda je trenutak da se vrati stručni savet? Većina trenera koji su ga činili, a trebalo bi da u njemu budu, i sada je stalno ili većinom vremena u Srbiji. Željko Obradović, Dušan Ivković, Duško Vujošević, Božidar Maljković, Svetislav Pešić, Ratko Joksić, Zoran Kovačić, Zoran Višić, Miodrag Vesković, Marina Maljković… treba da naprave strategiju oporavka i razvoja naše košarke u vremenu koje dolazi.

Samo tako ćemo sprečiti da se ostvari prognoza Duška Vujošević, po kojoj i košarka klizi u amaterizam, ili još gore proročanstvo Dražena Dalipagića, posle Evropskog prvenstva 2003. i petog mesta u Švedskoj.

“Dolazi vreme kada ćemo se radovati i plasmanu na veliko takmičenje“, rekao je tada pored ostalog Praja.

Photo: FIBA

(Izvor: Kurir)