Desetak dana je ostalo do početka Evropskog prvenstva u košarci. A meni se to nadmetanje na kom ću kao i ranije navijati za Srbiju, koju gledam kad god igra šta bilo, ne prati.

Bez više od 40 reprezentativca svih zemalja, koji će zbog raznih okolnosti propustiti šampionat, postavlja se pitanje svrsishodnosti ovog takmičenja. Odmah da se razumemo. Znam da je svako kontinentalno prvenstvo godinu dana posle Olimpijskih igara znatno slabije no ono pre najveće smotre sporta na planeti. Ne treba na to niko da me podseća.

Ono što me brine je odnos koji Svetska košarkaška federacija ima prema dešavanjima ovog leta. Na Evrobasketu nećemo videti Ljulja, Teodosića, Raduljicu, Veselija… a FIBA ćuti. Kao da nam skrivena iz svih brljotina nastalih po povlačenju Borislava Stankovića, šalje sliku onoga što ćemo od jeseni gledati u takozvanim “prozorima” za reprezentativne kvalifikacije.

PLAYERS OUT OF EUROBASKET:
Gallinari
Bargnani
Batum
Gobert
Causeur
Parker
Fernandez
Ibaka
Mirotic
Llull
Jokic
Bjelica
Raduljica
Teodosic

.. Antetokoumpo, Dorsey, Ilyasova, Asik, Kanter, Vesely, Balvin, Gortat, Len, Fesenko, Bilan, Z. Dragic and someone is missing in this list…

Pogledom na ovaj spisak, koji nažalost nije konačan dođosmo do za mene ključnih pitanja – koga zanima ovakav Evrobasket, i da li iko od košarkaških poslenika u NBA, FIBA i Evroligi ikada pomisli na igrače? Ili su te mlade ljude pretvorili u novčanice, čijom količinom se hvale na sve strane.

Ako im je svima cilj maksimalna upotreba košarkaša, koji su zarad profita, postali manje vredni od robe na stočnim pijacama, onda to treba i zvanično da kažu. Da selektori u stručni štab uvrste konzilijume lekara, a da konsultacije među doktorima budu neprekidne, baš kao što ih imaju treneri. Da jednako kao oko igračevog napretka tokom sezone, znamo i od čega, kako i koliko se leči?

Čini mi se da ćemo samo tada moći da kažemo da je osvajač zlata na nekom reprezentativnom takmičenju zaista bio najbolji. Dok smo mi uživali u košarkaškom umeću najboljeg što taj sport ima. Ako se to ne desi možda je najbolje da se FIBA i Evroliga do kraja posvađaju i skrate nam muke.

Da mi, koji znamo šta je vrhunska košarka i ko može da nam je prezentuje, ne gledamo takmičenje sa gomilom drugorazrednih Amerikanaca sa pasošima i dresovima gotovo svih zemalja na prvenstvu. A da finale zaista kao u onoj šali od pre nekog vremena kada je FIBA pretila suspenzijama savezima koji odu u ULEB igraju Andora i Kosovo.

Njima će pehar značiti, jer u normalniom košarkaškim odnosima videli bi ga samo na slici. Sada su, zahvaljujući nesposobnim ljudima, pre svega u FIBA, zbog novca sa naturalizovanim otpadnicima iz NBA u prilično dobroj prilici da se za njega nadmeću.

Mi ćemo za to vreme da pričamo kako bi i šta bi da su povređeni Teodosić, Raduljica, Bjelica, Jokić (koji se za NBA sezonu sprema individualno uz trenera iz Denvera) ili još uvek roviti Simonović i Nedović potpuno spremni i u ekipi. Umesto da jače nego ikada pre podržimo Đorđevićev tim i momke koji su u njemu. Siguran sam da neki do njih nisu ni sanjali da će već sada imati ulogu koja ih čeka. A daće sve od sebe da je odigraju kako treba. U inat svemu i svima, koji su ih unapred prežalili.

Kad već pominjem Nikolu Jokića, neplanirano ću, bez želje da ga napadam zbog odluke da ove godine ne igra za Srbiju napisati još koji red. Jokić je pravi primer, da su se vremena promenila i da za odlazak u NBA reprezentacija više nije neophodna. Kao ni Evroliga. Ali je valjda lakše trenirati u grupi, sa najboljima, nego sam.

Photo: Printscreen