Nekada je na nekoj od naših televizija bila popularna serija „I bogati plaču“. Ako je malo parafraziramo i prevedemo na košarkaški teren, naslov ovog teksta mogao je da bude i oštriji, recimo „I bogati umiru“, ali pošto – ipak – niko, ili skoro niko, nije umro, a pošto je od bogatstva ostalo samo „bilo nekad“ – ovo je više priča o prolaznosti slave i ne baš dugačkom putu od naslova u superlativima do sekcija rezervisanim za negativne vesti.

Nekad bilo, sad se prepričava: Partizan je bio prvak Evrope 1992.

Konkretan povod je situacija u kojoj se nalazi Huventud iz Badalone. Klub je osnovan 1930, uz Real Madrid i Estudijantes jedini je koji je učestvovao u svim šampionatima Španije, osvajao je nacionalne i internacionalne titule, bio prvak Evrope 1994. i dao niz velikih igrača. Danas duguje oko 11 miliona evra, od kojih četiri državi na ime poreza i doprinosa, a predsednik Đordi Viljakampa, koji je na čelu kluba 17 godina, isto koliko je i nosio zeleni dres, dramatično kaže da Huventudu preti čak i gašenje. Razlozi su razni, ali Viljakampa s pravom ukazuje na neravnopravan položaj njegovog kluba u odnosu na neke druge koji iza sebe imaju fudbalske klubove, pomoć lokalnih vlasti ili bankarskih institucija. Huventud ima samo sebe, tradiciju i 4.500 „sociosa“ (članova) koji zabrinuto iščekuju rasplet nadajući se da će najgore biti izbegnuto. Kako nevolja retko kad dolazi sama, na ekonomske probleme nadovezali su se i sportski. Klub se bori za opstanak, trenutno u ACB ligi deli pretposlednje mesto sa Obradoriom sa bilansom 4-12.

Opština Badalona kaže da „traži rešenje“, Viljakampa se nada da će prodaja jednog terena za 3 miliona malo ublažiti situaciju i pomoći da se kriza premosti. Do tada, klub ostaje veran svojoj folozofiji koja se svodi na rad sa mladima. U klubu, u oko 40 timova, trenira i igra oko 450 igrača uzrasta od 4 do 18 godina. Jedna analiza pokazuje da je čak oko 25% igrača ACB lige poteklo iz škole Huventuda, ali problem je što klub ne može da zadrži svoje talente. U poslednjih 15-ak godina u Badaloni su se afirmisali, ali i brzo iz nje otišli Raul Lopez, Rudi Fernandez, Riki Rubio, Aleks Mumbru, Henk Norel, Pere Tomas, Giljem Vives, Aleks Suarez… U prvom timu igraju šestorica momaka poniklih u klubu, ali na drugoj strani tasa je dug od 11 miliona evra koji ozbiljno preteže i preti. Bivši asovi poput Rafe Đofrese, ili Nina Buskata, nadaju se da će se izbeći najgore jer bi u protivnom bila prava katastrofa, ali nada bez konkretnih mera ne vredi ništa, mada ništa i ne košta i uvek umire poslednja.

Bosna je bila prvak Evrope 1979.

Situacija u kojoj se našao Huventud navela me je da malo proširim temu jer sudbinu kluba iz Badalone dele mnogi bivši velikani, evropski prvaci i osvajači drugih evropskih kupova. Na žalost, u tu grupu spadaju i klubovi sa prostora eks-Jugoslavije. Za KK Bosnu, koja je 1979. bila prvak Evrope kao prvi jugoslovenski klub, čak i ne znam da li postoji, KK Split (bivša Jugoplastika) životari u hrvatskoj ligi, Cibona je tek za nijansu bolja ali i ono što stvori mora odmah da proda (poslednji primer Ante Žižić) da bi preživela, Partizan je u sličnoj situaciji…

Slavlje Cibone 1985.

Olimpija nije bila prvak Evrope ali je osvajala Kup pobednika kupova. Nije u ništa boljoj situaciji. Ako je za utehu – a nije, ili bar ne bi trebalo da bude – neki nekadašnji italijanski velikani su u sličnoj, ili čak goroj situaciji. Injis je bio 4 puta prvak Evrope, Kantu 2 puta, kao i Kinder, Banko di Roma jednom, Beneton je dva puta osvajao Kup kupova, Skavolini jednom… Sada su ili u donjem domu Prve lige, ili u drugoj, ili praktično ne postoje. Poput Sijene (Montepaski) kojoj su titule oduzete administrativnim putem zbog raznih mahinacija i malverzacija. Francuski Limož, prvak Evrope i osvajač Kupa kupova i Kupa Korać, tavori u ligi pošto se (relativno) oporavio od bakrota koji ga je pre nekoliko godina poslao u niži rang. Na istoku Evrope Spartak iz Sankt Peterburga ne postoji na mapi košarkaške Evrope, zamenio ga je „novi bogataš“ Zenit… Dinamo iz Moskve, koji je koliko 2006. bio pobednik ULEB Kupa, praktično ne postoji. Ne znam ni šta je sa Slavijom iz Praga koja je osvajala Kup pobednika kupova 1969. Aris i PAOK nisu bili prvaci Evrope ali su igrali na F4 i osvajali Kup kupova, isto kao i Marusi a danas su daleko od nekadašnjih dana slave.

Petorka praške Slavije iz 1966.

Ima, na sreću, i suprotnih primera, doduše u mnogo manjem broju. Jedan je Crvena zvezda. Od kluba kome su zbog dugova plenili koševe na Malom Kalemenganu stigao je do stabilnog evroligaša sa ambicijama i realnim mogućnostima da još raste. Bilo kako bilo, mnogo je lakše urušiti nešto vredno nego održati nivo, ili vraćati nekadašnju slavu na pepelu izgorelih promašaja raznih vrsta, od sportskih do ekonomskih.

Photo: Privatna arhiva, YouTube