Posle odluke Partizana da sledeće sezone igra (ponovo) u Evrokupu, košarkaška dešavanja su praktično završena. Bar što se tiče Srbije. Na redu je pelazni rok, u kome se očekuju veće promene na klupama timova nego u njihovim sastavima.

Predsednik Partizana Ostoja Mijailović lupio je Evroligi par “salonskih šamara”, ali je ostao i dalje deo tog pogona. Neki entuzijasti nadali su se da će se beogradski tim prikloniti FIBA Ligi šampiona, što bi značilo oproštaj od evroligaških ambicija bar u sezoni 2021-22. Jer, Partizanu bi u tom slučaju ostala jedina nada da može zaigrati Evroligu ako osvoji ABA, pa još uz uslov da mu stigne poziv iz Barselone. A ne verujem da bi ga neko odande pozvao posle godinu dana igranja pod okriljem FIBA.

Bilo je, treba to reći, i onih ekstremnijih koji su predlagali da svih pet srpskih klubova kolektivno istupe iz ABA lige, i zaigraju u “Deleonovoj” srpskoj ligi. Pa su, razvijajući tu tezu, došli dotle da bi ta liga bila sasvim pristojan izbor, samo bi trebalo iz nje odstraniti komesara Leona Deleona, koji prečesto izriče kazne zbog nepristojnog odevanja trenera…

Partizan je napravio jedini logičan izbor. Pre svega odbijajući FIBA, jer to je ista ona organizacija koja mu je 1992. uskratila pravo da brani titulu prvaka Evrope osvojenu u Istanbulu. Posle takvog iskustva potrebno je zaista mnogo diplomatije, i još više para, da bi se ponovo igralo u FIBA takmičenju koje sada nije ni kopija onog nekadašnjeg u kome je Partizan trijumfovao. Iz prostog razloga jer je FIBA svoju Ligu šampiona pre dve decenije prodala privatnom udruženju ULEB za par stotina hiljada tadašnjih maraka.

Medju onima kojima je Mijailović uputio svoje “salonske šamare” mogla bi se uvrstiti i Crvena zvezda, i to samo zbog njenog likovanja posle odluke Evrolige da isti prošlogodišnji učesnici igraju to takmičenje i naredne sezone. Tu krivice Zvezde objektivno nema, ali itekako ima krivice Evrolige zbog odnosa prema svom takmičenju koje se zove – Evrokup. Ja sam svojevremeno na ovom našem portalu predlagao da zbog sportske objektivnosti Evroliga za narednu sezonu u svoj sastav uvrsti svih osam timova koji su se plasirali u plej-of Evrokupa, i da se podeli u dve grupe. Time bi svi bili zadovoljni, a pogotovo igrači jer bi imali deset utakmica manje nego u proteklim sezonama. Samim tim bi se otvorili i prozori za FIBA “prozore” reprezentativnih kvalifikacija.

Interesantno je da iz Barselone nije stiglo nikakvo objašnjenje da li će u narednoj sezoni, poput Evrolige, biti isti učesnici i Evrokupa?! To je i teoretski nemoguće jer su Galatasaraj, Ritas, Tofaš i Darušafaka već prešli u FIBA Ligu šampiona. Drugo je pitanje koliko će vajde Evrokup sledeće sezone imati ako u njemu ostanu, na primer, Nanter i Limož, koji u francuskom prvenstvu zauzimaju 7. i 8. mesto, ili Huventud, dvanaestoplasirani u španskoj ACB ligi sa skorom 9-14, ili čak Aseko Gdinja, tim koji je u slabašnom prvenstvu Poljske na 4. mestu…

Neko će posle svega ovoga sasvim opravdano postaviti pitanje: a zašto je ispravna odluka Partizana da igra u takmičenju sa toliko mana? Odgovor je lak – ono drugo takmičenje (FIBA Liga šampiona) još je gore. Kao što i od ABA lige ima gore, a to je Srpska liga. Birajući izmedju dva zla Partizan je izabrao manje.

Photo: MN press