Košarkaši Partizana završili su špansku turneju onako kako su je i počeli – teškim porazom. Izgubili su u sredu od Barselone 64-101, a pre toga su prošli kao bosi po trnju protiv Baskonije (54-91) i Tenerifa (65-103), dok su se dobro nosili samo sa Saragosom (81-87).

Rivali su, osim Saragose koja spada u donji dom ACB lige, bili prejaki za ovu fazu priptrema i za ovaj i ovakav Partizan. Bilo je hrabro krenuti na ovakvu turneju znajući unapred da gotovo na svakom meču vreba giljotina, ali valjda je prevagnula španska veza novog sportskog direktora Nikole Lončara da se u duelima sa jačima vidi šta igrači Partizana trenutno (ne)mogu..
Kolika će biti korist od tri ubedljiva poraza brzo će se videti, ali verujem da se stručni štab vraća sa glavom punom briga. Tokom meča sa Barselonom smrkunuto lice trenera Nenada Čanka bilo je rečitije od bilo kakvog komentara. Barselona je, kao i ostala dva rivala koja su ubedljivo dobila „crno-bele“, i bez Serafana, Hange i Ribasa bila prejaka za „crno-bele“ kojima je nedostajalo sve: ideja u igri, organizacija, skok, šut… Lopta se gubila kao da se igralo vrućom peglom, Tomić i Singlton bili su dominantni pod obručima, plejmejker Tomas Ertel je „držao čas“ Alekseju Nikoliću i Markusu Pejdžu, a Partizanova igra nije se videla ni u naznakama. Poneki lep koš Zagorca ili Marinkovića bio je povod da komentatori katalonske TV kažu neku lepu reč o klubu slavne prošlosti.
Bez obzira na tri teška poraza, ne bi trebalo da bude panike. Igralo se sa (mnogo) jačim od sebe, što može da bude bolje nego da su rivali bili mnogo slabiji jer bi ubedljive pobede stvorile lažnu sliku o stvarnoj moći i formi. Partizanu u Jadranskoj ligi predstoje – sa izuzetkom Zvezde, Budućnosti i Cedevite – rivali sa kojima će moći da se nosi. Vratiće se Veličković, podići će se forma, sezona još nije ozbiljno ni počela. U Evrokupu će biti teže, Valensija i Zenit su sigurno bolji, sa Trentom , Turk Telekomom i Asvelom se verovatno može igrati, ali ambicija ne sme da bude prevelika jer će, ako tako bude, i razočaranje – ako ga bude, a izglednije je od prijatnog iznenađenja – biti u istom srazmeru.
Partizan je, koliko čujem, uspeo da relativno stabilizuje finasijsku situaciju, smanjio je dugove i obezbedio uslove za normalno poslovanje. U sportskom smislu sezona pred nama mogla bi da bude prelazna, bez velikih ambicija, što ne znači da su dobri rezultati nemoguća misija. Biće potrebno strpljenje, razumevanje navijača, strpljenje za mlade igrače… Utisak je da Pejdž i Lendejl, nisu na nivou stranaca koji su poslednjih godina, uglavnom, bili dobri, ali možda ovaj prvi utisak vara. Pretpostavljam da će igru „crno-belih“ nositi domaće snage: kapiten Novica Veličković, Vanja Marinković, Rade Zagorac, Đorđe Gagić, verujem da će Marko Pecarski imati više minuta i veću ulogu sa zadatkom da napadčkim kvalitetima nekako pokrije rupe u svojoj odbrani, a tu su još Aranitović, Pažin, Gavrilović..
Ako me utisak ne vara, najveći problem biće igra plejmejkera. Protiv Barselone, uz napomenu da su igrali protiv mnogo iskusnijeg Ertela, ni Nikolić ni Pejdž nisu pokazali gotovo ništa od osobina koje ideolog igre treba da ima. Ni asistencija, ni šut, ni „ulaz“, ali je zato bilo mnogo izgubljenih lopti…
Partizan je hrabro krenuo težim putem, igrao je sa (mnogo) jačim od sebe i video gde je i šta (ne)može. Scenario za svaki dobar kaubojski film kaže da se „mrtvi broje na kraju“ pa da zato ne žurimo sa zakljčcima. Ovde su sumirani utisci na osnovu jedne utakmice, i to protiv znatno jačeg rivala, videćemo kako će biti protiv onih koji su Partizanova trenutna klasa, ili tu negde oko nje.

Foto: Pejdž i Ertel (FC Barselona)