Nije nikakva novost da se kao autor knjige potpiše „grupa autora“, poslednji meni poznati primer je knjiga o Milunu-Meku Maroviću čiju su fantastičnu košarkašku i  naučničku karijeru tom knjigom, za sva vremena, sačuvali njegovi drugari. Ali, da li knjiga na kojoj je sarađivalo više od 250 autora može da dobije kolektivni potpis „grupa autora“?

Jedna takva publikacija, na 667 strana, nedavno se pojavila u Španiji. Naslov knjige je „Istorija košarke u Španiji“ a u podnaslovu stoji: Više od 100 godina, više od 250 autora. O autorima ću malo kasnije, za početak par reči o Karlosu Himenezu, direktoru košarkaškog sajta www.solobasket.com, kome je pala na pamet ideja da osmisli ovu knjigu, što je svakako bio najlakši deo posla. Onaj teži bio je da odabere teme i, još više, autore. Radio je na tome dve i po godine, ali sada ima čime da se ponosi. Španska košarka dobila je svioju nezvaničnu, ali vrlo kompetetnu istoriju jer su je pisali ljudi koji su o temamam koje su im zapale znali najviše. Istorija počinje 1910. i pokriva period do današnjih dana a autori su bili svi koji sa košarkom imaju bilo kakvu vezu: pioniri, funkcioneri, igrači, treneri, novinari, sudije, istortičari sporta, dokumentaristi… Sa toliko autora nemoguće je govoriti o „stilu knjige“ jer je svako pisao na svoj način, iz svog ugla, sa svoje tačke gledišta, ali baš taj kolorit, raznovrsnost pristupa i načina pisanja, daje posebnu vrednost ovoj jedinstvenoj knjizi.

Priče teku hronološki, najčešće po dva autora, ponekad i tri, obrađuju pojedine godine, periode i događaje  iz istorije španskog basketa. Muška košarka zauzima znatno veći prostor, skoro 600 stranica, a španski ženski basket zastupljen je kroz intervjue sa najvećim španskim košarkašicama iz prošlosti i danas. Knjiga sadrži i dokumkentacioni deo, na kraju priče o svakom takmičenju je i sastav španske reprezentacije sa imenom selektora i konačan plasman.

Evo samo nekih od preko 250 imena ljudi koji su potpisali ovu knjigu, mada pojedini od njih nisu dočekali njeno objavljivanje: Eduardo Kuharski,  Lolo Sains, Kliford Luik, Emilijano Rodrigez, Pepe Laso (otac Pabla Lasa), Monćo Monsalve,  Manel Komas, Rafa Ruljan, Aito Garsija Reneses, Pedro Ferandiz, Volter Ščerbiak, Huanma Ituriaga, Huan Antonio Korbalan, Eduardo Portela, Đordi Bertomeu, Naćo Solozabal, Džoni Rodžers, Rafa Đofresa, Odi Noris, Đoan Kreus, Pau Gasol, Hose Manuel Kalderon, Roberto Duenjas, Huan Antonio San Epifanio, Rudi Fernandez, Serđo Skariolo, Felipe Rejes, Riki Rubio, Huan Karlos Navaro, Viktor Klaver, Čavi Paskval, Pablo Laso…

Birao sam ljude čija imena nešto znače i kod nas, ali spisak je mnogo duži, sa puno onih koji su ostavili trag u španskom basketu. Uostalom, na poslednjoj strani knjige objavljena su imena svih autora. Ne bez doze ponosa ističem da sam među autorima i… ja. Poziv da učestvujem u stvaranju jedne ovakve svojevrsne enciklopedije doživeo sam kao priznanje za moje prisustvo u španskim medijima i španskoj košarci evo već više od  četvrt veka. Moja tema bila je Olimpijada u Seulu 1988, uži aspekt poslednje olimpijsko nadmetanje Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, dve košarkaške supersile koje će se neku godinu iza toga raspasti i odnos snaga u evropskoj košarci nikada više neće biti kao nekad.

Knjigu, koja je već doživela dva izdanja i naišla na odličan prijem, mogu da preoporučim samo onima koji mogu da je čitaju na španskom jer je prevashodno namenjena španskoj košarkaškoj publici. Zanimljiv i uspeo pokušaj koji bi, možda, mogao i da se kopira jer nema tog genija koji bi sam mogao da napiše potpunu i verodostojnu istoriju naše košarke.

Phptp: Privatna arhiva