Ovog vikenda, posle zasedanja Centralnog biroa FIBA u Tokiju, znaće se da li će Rusija igrati na Evropskom prvenstvu. Lično mislim da hoće, cenim da je FIBA malo „trenirala strogoću“ sa namerom da dovede u red rusku federaciju ali i drugim nacionalnim savezima pokaže šta bi moglo da ih čeka u slučaju nepoštovanja pravilnika svetske košarkaške organizacije. Greh Rusa bio je u neregularnim predsedničkim izborima koji su završili na redovnom sudu, što je u FIBA procenjeno kao nedozvoljeno mešanje vlasti u sport.

Istorija evropskih šampionata pamti dosta primera mešanja, ili bar uticaja, politike na košarku.Uglavnom je reč o aspektima međunarodne politike, ali i o pojedinačnim slučajevima koji bi mogli da potpadnu pod „bilateralne odnose“ između nekih zemalja.

FIBA je već 1946, godinu dana posle Drugog svetskog rata, požurila da organizuje Evropsko prvenstvo u Ženevi, tamo gde je 1935, održan prvi šampionat Evrope. Učestvovalo je deset ekipa jer mnoge zemlje posle ratnih strahota, među njima i SSSR, nisu bile spremne za sportska nadmetanja. Razumljivo SR Nemačka, i da je htela, ne bi mogla da učestvuje jer je bila pod nekom vrstom neizrečenih sportskih sankcija kao izazivač strašnog rata. Pojaviće se 1951. u Francuskoj, tri godine pre nego što je FIFA dozvolila povratak nemačkih fudbalera koji su te 1954.u Bernu iznenadili svet osvojivši titulu prvaka posle pobede nad Mađarima od 3-2. Pre toga, 1949. održan je najčudniji šampionat Evrope. Shodno ondašnjim pravilima pobednik prethodnog prvenstva imao je pravo da organizuje naredni skup. SSSR nije bio spreman, Čehoslovačka je takođe odustala pa je organizacija ponuđena Egiptu, koji je 1947. bio treći. Treba reći da je do osamdesetih godina prošlog veka severni deo Afrike pripadao evropskoj zoni FIBA pa otuda Egipat na prvenstvu Evrope.

Taj šampionat 1949. ostaće zapamćen što je prvak Evrope postala jedna afrička zemlja a od samo sedam učesnika, uz Egipat, iz Evrope nisu bili Sirija i Liban. Od čisto evropskih zemalja igrali su samo Francuska (druga), Grčka (treća) i Holandija (peta). Istina, razlozi odsustva Evropljana nisu bili politički već geografsko-finansijski, ali i oni su bili posledica (neke) politike, u ovom slučaju FIBA.

Za šampionat Evrope 1953. u Moskvi nije se prijavila Španija jer je režim generala Franka zabranjivao bilo kakve kontakte, osim na neutralnom terenu, sa „komunistima iz SSSR“. Pod znakom pitanja bilo je i učešće Jugoslavije jer je još uvek bila na snazi rezolucija Informbiroa, odnosi naše zemlje sa SSSR-om bili su i dalje zategnuti iako se krizi nazirao kraj jer je od donošenja rezolucije u leto 1948. prošlo već pet godina. Do poslednjeg časa bilo je pitanje da li će naš tim dobiti sovjetske vize. Kada se to dogodilo, Vilijam Džons je lično na železničkoj stanici u Moskvi dočekao našu ekipu i zahvalio za dolazak. Egipat i Liban odbili su da igraju sa Izraelom. FIBA ih je kaznila jednogodišnjom suspenzijom, a utakmice registrovala službenim rezultatom u korist protivnika.

U Moskvi je prvi put igrala ekipa jedinstvene Nemčke. To je dovelo do apsurda da se u zvaničnim zapisnicima pojavljuju dvojica selektora. Leo Hubner bio je iz Nemačke DR, a Anton Kartak iz SR Nemačke. Ovaj drugi kasnije je bio i predsednik Federacije SR Nemačke.

Pred početak EP u Sofiji 1957. otkazali su Egipat, Liban, Sirija, Maroko i Tunis. Razlog – učešće Izraela. Zanimljivo je da je u poslednji čas i Izrael odustao, ali bilo je kasno da se neko naknadno pozove.

U Beogradu 1961. prvi put su se pojavile dve nemačke države, a Španija je 1965. konačno otišla u SSSR i u Tbilisiju u grupi doživela težak poraz od Jugoslavije 65-113.

Usledio je duži period „miroljubive koegzistencije“ između košarke i politike. Nije bilo mešanja i uticaja na odluke, ali onda su došle nemirne devedesete, pad Berlinskog zida, raspad Jugoslavije i SSSR, razdvanje Čehoslovačke… Prva žrtva bila je Jugoslavija kojoj su zbog rata u Bosni 30. maja 1992. izrečene sankcije što je značilo zabranu igranja na Olimpijadi u Barseloni, ali takođe i na EP 1993. u već ujedinjenoj Nemačkoj. A bili smo prvaci Evrope. FIBA je, mudrom odlukom generalnog sekretara Bore Stankovića, pred EP 1993. organizovala dodatni kvalifikacioni turnir kako bi zemljama koje su u međuvremenu stekle samostalnost dala šansu da se pojave na EP. U Vrloclavu je igralo 15 zemalja, neke su bile nove poput Slovenije, Hrvatske, Makedonije, BiH, Litvanije, Letonije i Estonije, neke koje nisu prošle kroz kvalifikacije dobile su dodatnu šansu. Vizu za EP izborile su Slovenija, Hrvatska, BiH, Estonija i Letonija. Veliki kiks, i to sa Sabonisom u timu, imala je Litvanija koja nije prošla i morala je da čeka još dve godine da se kao samostalna zemlja vrati na EP. A 1937. i 1939. bila je prvak Evrope.

Primenjujući isti kriterijum, Bora Stanković je pred EP u Atini 1995. organizovao dodatni kvalifikacioni turnir kako bi se, pre svega Jugoslaviji kojoj su u međuvremenu privremeno skinute sportske sankcije, omogućilo ušešće. Igrali su još Bugarska, Turska, BiH i Letonija. Bosna i Hercegovina je odbila da igra sa Jugoslavijom, meč je registrovan 20-0 za naš tim a uz našu ekipu vizu za Atinu izvadila je i Turska.

Pred šampionat 1999. u Francuskoj opet je bila problem SR Jugoslavija. Tokom priprema naše ekipe u Solunu NATO je i dalje svakodnevno bombardovao teritoriju Jugoslavije. Igrači su više bili na telefonima nego na terenu. Neke odavno ugovorene turneje, kao ona u Španiji, bile su otkazane jer su vlade pojedinih zemalja vršile pritisak na federacije da ne primaju u goste našu selekciju. U Francuskoj je bila kampanja protiv učešča Jugoslavije, ali je presudio čvrst stav FIBA.

Od tada pa do sada aktuelnog slučaja sa Rusijom nije bilo adminsitrativnih zabrana učešća iz bilo kog razloga. Valja se nadati da ih neće biti ni u buduće jer na smotrama najboljih treba da učestvujuju – najbolji.

Photo: FIBA Europe