Igrati, igrati, samo treba dalje igrati. To važi i za jednog od domaćina upravo završenog Eurobasketa, Nemačku. Doduše, ne bi se moglo (još) reći, da ovdašnje gledaoce rano opraštanje njihovog tima od učešća u ovom takmičenju peče toliko kao što, recimo, peh srpskih igrača, koji su posle serije sjajnih mečeva završili na 4. mestu, zapeče ponekog ljubitelja košarke u Srbiji. Rejting ovog sporta u Nemačkoj svakako je porastao u poslednjih nekoliko godina, i to ne samo na nivou ligaškog sporta. Nema razloga za nezadovoljstvo. Ove godine, pored „starog“ asa Dirka Novickog, u nemačkoj reprezentaciji zasijali su i neki mladi talenti, poput Denisa Šredera. Pored njegovog skora, zapanjujuća je i za mladog igrača donekle tipična drskost (da podsetim, na jednoj od utakmica je kritikovao odluku trenera Fleminga kao „ne baš mudru“, zbog čega se, doduše, izvinio…) Ipak, na njemu se zadržala pažnja košarkaških sladokusaca baš zbog toga što je, pre svega na terenu – da se poslužim retorikom Moke Slavnića – „kurvin sin“, a takav jedan vam je svakako potreban za dobar tim. Što kaže sam Kris Flemig, koji u suštini podržava jak individualizam kod takvih igrača – porašće!

Tim oko Novickog je ove godine ipak propustio plasman u eliminacionu fazu takmičenja u Lilu, izgubivši četvrto mesto u grupi, i sedmo mesto u generalnom plasmanu – što bi bilo potrebno da bi učešće na Olimpijskim igrama postalo nešto više od pustog sna. Ipak, postoje i zaobilazni putevi do tamo. Treba mnogo novca za tu avanturu, tačno – ali pre svega treba igrati, učestvovati na turnirima, gubiti, učiti. Šansa, svakako, uvek postoji.

Ovo prvenstvo ostaće još po nečemu upamćeno u Nemačkoj: Dirk Novicki najavio je rastanak od nacionalnog tima. Utakmica koja je Nemačkoj donela poprilično bolan poraz (76:77) od moćne Španije, i za Šredera je bila posebno tragična: negde pred kraj, promašio je dva od tri slobodna bacanja, kojima bi možda spasio svoj tim od poraza. No, dešava se. To je sport. I mada je Novicki u nekom trenutku nakon „ispadanja“ Nemačke ipak izjavio da će se možda pridružiti reprezentaciji na Olimpijskim igrama, publika se u rasporodatoj Areni, sa malo sete i mnogo zahvalnosti, dugim aplauzom i ovacijama oprostila od Novickog. Na kraju, i to je lepota košarke, i u tome se očituje oduševljenje i predanost publike omiljenom sportu.

Što se tiče TV-prenosa utakmica – ako zanemarimo prethodni pasus i oslonimo se samo na statističke podatke – i dalje se čini da je interesovanje za košarku kao nacionalni sport u Nemačkoj upravo proporcionalno uspešnosti nacionalnog tima, što znači: i ove godine se gledanost držala u granicama. Što je bilo i za očekivati, jer „pravi“ ljubitelji košarke će uvek radije ići na utakmice, nego ih gledati na televiziji. Kao izuzetak, pomenuću prvi meč nemačke reprezentacije protiv Srbije (završen rezultatom 68:66 u korist Srbije), u čijoj je dramatičnosti, prema podacima o gledanosti, uživalo preko milion gledalaca. Dva najveća javna TV servisa izborila su pravo na prenos svih mečeva prvog kruga takmičenja u kojima je učestvovao nemački tim, kao i finalne faze takmičenja, ukoliko se Nemačka plasira. Izostali su prenosi eliminacione faze, s obzirom na to da Nemačke nije bilo – mada, kada se osvrnemo na jedan konkretan primer sa Eurobasketa 2013. u Sloveniji, većina Nemaca je i onda radije gledala kultni krimić (oko milion uključenja), nego odlučujuću utakmicu svog tima (600.000).

Oni koji su ipak želeli da isprate prvenstvo iz svoje sobe, mogli su to eventualno da učine preko live-streama ili gubeći vid dok broje redove u live-tickerima pojedinih medija.

Na razvoju košarke u Nemačkoj treba još dosta da se radi. Ako bismo poslušali reči Krisa Fleminga, selektora Nemaca, za „Bild“ (20.09.2015.), to bi značilo pre svega mnogo više rada sa mlađim kategorijama, formiranjem tzv. farm-teamova (pre svega u većim klubovima), koji bi igrali u nižim ligama, i iz kojih bi se onda gradili budući nosioci košarke (i) na nivou nacionalnog tima. Zato bi trebalo smanjiti i broj stranaca u nižim ligama. Jedino tako je moguće naučiti mlade igrače da imaju odlučujuću ulogu u igri; umesto što ih se, na primer, šalje u inostranstvo, gde se moraju uklapati u šeme drugih timova i mahom, budući da su mladi, ostaju u senci.