Aleksandar Vučič je jednom rekao: Moj omiljeni igrač iz generacije zlatnih srpskih košarkaša iz 90-ih nije ni Đorđević, ni Divac, ni Bodiroga, nego Predrag Danilović. Ironijom sudbine Predrag Danilović izgubio je bitku kao predsednik KK Partizan baš u eri vladavine čoveka koji ga je cenio kao košarkaša. Prošle nedelje popularni Saša, ili kako ga neki bliski prijatelji zovu Danilo, podneo je ostavku na funkciju i napustio klub s kojim je kao igrač prvi put postao klupski prvak Evrope.

Sudbina mu je namestila da ga kao funkcionera “pojede” Duško Vujošević, njegov košarkaški otac, koga nije mogao, ili nije hteo, pa možda i nije smeo da obuzda u verbalnom ratu sa Vučićem. Bio je to jedini sukob i obračun na koji Danilović, koga bije glas da je narodski rečeno zajeban, nije bio spreman u svom životu. Čovek bez straha nije hteo da udari na čoveka koji ga je pre 29 godina doveo iz sarajevske Bosne i bio spreman da za njega žrtvuje sve. Od tada seže njihov odnos pun ljubavi, ali i sukoba. Kao i u svakoj porodici, što bi Dule rekao. Tako jednom mladi Saša nije otišao u školu, Dule mu je po sopstvenom priznanju upao u stan i odvalio šamarčinu. Zbog nedobijanja ispisnice od svog matičnog kluba, Saša je pauzirao čak dve godine trenirajući pod budnim okom Vujoševića, koji je rekao čelnicima crno-belih da zbog takvog igrača i čoveka vredi ući u sukob i sa Košarkaškim savezom Jugoslavije ako treba. I nije pogrešio.

Partizan je imao mnogo dobrih igrača, kao i nekoliko njih za koje se može reći da su legende svetske košarke: počev od Kićanovića i Dalipagića, preko Divca i Đorđevića, pa sve do poslednjeg među biserima – Bogdana Bogdanovića. Ali, samo dvojica su vezani za toliko ključnih i velikih događaja i na terenu i van njega. To je već pomenuti Kića, legendarni igrač i funkcioner. Drugi je Predrag Saša Danilović.

Danilović, vižljasti momčić iz Sarajeva, u prvoj sezoni (1988/89) sa strašnom generacijom Partizana: Divac, Đorđević, Paspalj, Obradović, Savović – igračima koji su tada bili stariji od njega, a kasnije mu postali prijatelji – osvaja Kup Radivoja Koraća. Tri godine kasnije u ekipi ostaju samo on i Đorđević, dok je Obradović postao trener, a Partizan ispisuje najslavniju stranicu svoje slavne istorije – postaje prvak Evrope. U finalu protiv Huventuda, koju je obaležila Đorđevićeva trojka za pobedu, Danilović je proglašen najboljim igračem. Imao je tada 22 godine. I on i Đorđević su kasnije priznali da tokom te lude sezone nisu govorili, ali su na terenu sarađivali kao rođena braća postavši najbolji bekovski tandem Evrope. Još jedna ironija sudbine: Partizan u finalu domaćeg prvenstva dobija Zvezdu lako sa 3:0, a na klupi najljućeg rivala sedi – “otac Dule”.

Posle Partizana slede Danilovićeve zlatne godine u Kinderu iz Bolonje. Od 1992. do šokantne odluke da u 30 godini završi karijeru jer ga sve boli – a u stvari mrzelo ga da se više lomata – zlatni dečak srpske košarke je napravio nekoliko poteza koji se ubrajaju među najveće u istoriji igre pod obručima. U finalu italijanskog prvenstva 15 sekundi pre kraja utakmice protiv Fortituda 1998. postigao je neverovatnu trojku uz faul, kojom je svom Kinderu obezbedio produžetek, kasnije pobedu i titulu. Ali, potez karijere mu je verovatno opet šokantno, ludačko, ničim izazvano zakucavanje preko litvanskog diva Arvidasa Sabonisa u mitskom finalu Evropskog prvenstva u Atini 1995. Te godine proglašen je najboljim igračem Evrope.

Okušao se u NBA, odlazi u Majami Hit kod slavnog trenera Peta Rajlija, ali se tamo zadržao samo dve sezone. Lični rekordi su mu 30 poena na jednom meču i 7 od 7 za tri poena na drugom, kao i to što je iskusio kako je to čuvati Majkla Džordana: “Nemoguće”, rekao je jednom. Za današnje uslove i nije mnogo zaradio za te dve sezone u najjačoj ligi sveta – nešto više od tri miliona dolara.

Vraća se u Italiju, u Kinder (Virtus) s kojim 1998. po drugi put u karijeri postaje šampion Evrope. Kada je u Srbiji došlo do demokratskih promena 2000, Divac (predsednik), Paspalj, Danilović i Dalipagić (potpredsednici) preuzimaju vođenje KK Partizan. Nedugo zatim vraćaju Duleta u klub, a sve ostalo je istorija – 13 uzastopnih titula prvaka Srbije.

Dugogodišnji funkcioner crno-belih Đorđe Siske Čolović je jednom izjavio da su Danilović i Divac po dolasku bespovratno dali Partizanu milion maraka svojih para i spasli ga sudbine koju doživljava ovih dama. Od tada (uz jednogodišnji prekid) do današnjih dana zapravo Danilović vodi Partizan, pošto je Divac još igrao u Americi. Zajedno se povlače 2004. kad su bili ucenjeni da moraju da igraju Jadransku ligu ukoliko žele u Evroligu. Zlobnici će reći da je to jedina velika pobeda koju su do dolaska Vučića na vlast, Nebojša Čović i Živorad Anđelković (bivši predsednik KK Crvena zvezda) ostvarili nad Danilovićevim i Vujoševićevim Partizanom – doduše van terena. Oni su tada već neko vreme igrali Jadransku ligu u kojoj su bežali od, kako su govorili, Partizanove vladavine domaćim takmičenjima uz pomoć sudija. Međutim, Danilović se posle nešto više od godinu dana vraća u klub – iz kog praktično nije ni odlazio – a Partizan osvaja šest Jadranskih liga (pet zaredom).

Klub je između 2007. i 2013. bio hit u Evroligi. Pre svega zbog frenetične podrške navijača što je uz sjajne rezultate uslovilo da hala Pionir postane mitsko mesto u kojoj se dešavaju “časovi ljubavi”, a David može sruši da sruši Golijata. Uz simbiozu Saša-Dule-domaći igrači-nepoznati stranci sa “visokom tačkom topljenja”, klub ostvaruje i najveći uspeh u Danilovićevoj funkcionerskoj karijeri kada 2010. stiže do trećeg u svojoj istoriji fajnal foura Evrolige.

Izvan terena su ga pratile razne kontroverze – istinite i neistinite, udarci i padovi, teške borbe i sa drugima, i sa samim sobom. Večna mrlja ostaje napad na sudiju Jurasa u svlačionici posle utakmice Hemofarm- Partizan u Vršcu 2007. zbog čega je suspendovan na dve godine. Na Vikipediji piše i da, kada je Divac hteo da kupi Knjaz Miloš, Danilović u želji da pomogne svom prijatelju ponudio malim akcionarima svakom po tadašnjih 3.500 dinara da akcije prodaju Divcu. Stvar je propala. Poslednji put je bio u centru javnog skandala kada ga je u maju 2013. teško ranio kum i prijatelj u restoranu “Kafanica”.

Saša je jedini srpski košarkaš koji ima 4 zlatne medalje sa reprezentacijom na Evropskim prvenstvima (1989, 1991, 1995, 1997). Ima i jedno srebro sa Olimpijskih igra 1996. Učestvovao je u mnogim humanitarnim akcijama.

Po očevoj liniji poreklom je iz Hercegovine, u kojoj postoji neki tajni košarkaški pelcer, jer su odatle i direktni preci najvećih među najvećima – Dražena Petrovića, Dejana Bodiroge i drugih…

Danilović je oženjen novinarkom sportske rubrike RTS Svetlanom, sa kojom ima ćerke Olgu, i Sonju, kao i sina Vuka. Važi za nekog ko se ne zove telefonom svaki dan za izjave i retko, vrlo retko, daje izjave i intervjue. Ne daje ni pet para na to šta novine pišu, ili šta ljudi pričaju i misle o njemu. Zato ga karakterišu kao pomalo oholog i bahatog. Ali je zato “za svoje ljude” fanatično vezan. Poslednji događaji u kojima je blago kritikovao Duleta Vujoševića, nikako ne želeći da ga javno povredi (kao ni bilo koga drugog uostalom), mnogo govore o tome kakav je čovek u stvari Predrag Saša Danilović.