Ako se držimo izreke da se “dobar glas daleko čuje”, onda smo stigli i do najudaljenijeg kontinenta. Iz Sidneja nam se javio naš redovni čitalac, inženjer mašinstva Branislav Mitković. Ovo je njegov prvi prilog a biće ih, nadamo se, još.

Nedavno objavljena priča na vašem sjajnom sajtu o košarkaškim veteranima iz Beograda ohrabrila me je da vam se obratim i pošaljem ovu našu veteransku priču. Sada već davne 2006. u Saterlendu, južnom predgrađu Sidneja, našoj veteranskoj košarkaškoj ekipi ekipi pridružio se 203 cm visoki “novajlija” Majk, koji se nedavno sa porodicom doselio iz Adelaida. U prvi mah mismo znali kakvo smo pojačanje dobili. Tim nam je bio sastavljen od nekoliko poznatih ljudi u Sidneju: Fil Hadson, aktuelni suvlasnik Sodnej Kingsa, bivši igrač Slobode iz Tuzle Zoran Vasić, koji je jedini uz mene bio iz nasih krajeva, bivši američki koledž igrač Ron Tedford i poznati organizator košarkaških okupljanja i kapiten našeg tima Vejn Dženings, kao i još nekoliko basketaša, zaljubljenika u ovaj sport.

Pre nego što još nešto kažem o našoj ekipi i našem neočekavnom pojačanju u liku Majka Parsonsa, nekoliko napomena o takmičenju veterana u Sidneju. Sve se odvija pod okriljem Australijske košarkaške federacije, koja brine o tehničkoj organizaciji, sudijama, administraciji… Svi igrači su registrovani i – osigurani u slučaju povreda. Igramo obično sredom, od 18,30 pa do iza ponoći. Ima 7-8 veteranskih liga u celom gradu, a prvak se dobija posle plejofa u koju idu prva tri iz svake lige. Ima publike, navija se, pravo takmičenje!

Naš tim nam se najpre zvao Legends, a posle Feniks. Bili smo veoma dobri, ali smo dva puta izgubili u finalu od Megabaksa,  ekipe  koju su predvodila  dvojica poznatih australijskih internacionalnih košarkaških sudija, Grem Klark i Rodžer Šilds, koji je sudio na Igrama dobre volje 1990. u Sijetlu. Bio je arbitar u meču između Jugoslavije i SAD, o često mi je pričao kako je Toni Kukoč brzinom munje zakucao preko Alonza Mourninga, koji će kasnije imati veliku NBA karijeru. Tvrdio je da je to je bilo najbolje zakucavanje koje je video u dugogodišnjoj sudijskoj karijeri.

Da se vratim priči. Od prve utakmice videlo se da Majk Parsons nije običan igrac. Igrao je i pleja, i krilo i centra, i bio neuhvatljivo brz za sve naše protivnike. Neizvesne utakmice koje smo igrali do njegovog dolaska sad su se pretvorile u naše brutalne pobede od 30 i više poena razlike, i ubrzo smo postali  najbolji tim u svim takmičenjima u Sidneju!

Majk, kako smo ga zvali, je bio odličan igrač, ali i vrlo zanimljiva osoba. Brzo smo se  sprijateljili. Pošto nisam znao puno o njemu, a ni on o meni, dosta smo razgovarali pre i posle utakmica. Počeli smo i privatno da se družimo. Bio je strastven jedriličar, često me je pozivao na trke jedrilica u sidnejskoj luci, na velikom brodu sa posadom koju je on lično odabrao a ja sam bio dobrodošao gost i uživao u lepotama Sidnejskog zaliva, naravno  uz pokoje pivo.

Majk Parsons se rodio na Tasmaniji. Kao osamnaestogodišnjak bio je veoma  talentovan košarkaš, što mu je omogućilo da dobije stipendiju na koledžu u Juti, u SAD. Učešće u australijskoj reprezentaciji na Olimpijadi u Moskvi 1980. izmaklo mu je za malo. Naravno, podsetio sam ga da je tamo Jugoslavija osvojila zlatnu medalju pobedivši u finalu Italiju. Po povraku u Australiju 1981. igrao je za  ekipu Lankeston Kazino Siti, sa kojim je osvojio jedinu titulu za ovaj davno ugašeni klub. Nakon toga se seli u Adelajd gde nastavlja studije i počinje da igra za Vest Adelajd Bircets, klub koji je danas poznat  kao Adelajd Vajld Kets. Sredinom osamdestih ostavlja košarku i počinje da igra australijski fudbal, varijantu ragbija, u kome postaje jedan od najboljih igrača u Nort Adelajdu. Sa njima osvaja titulu prvaka 1987. i do danas ostaje jedini igrač u istoriji Australije koji je osvojio košarkaško prvenstvo i šampionat u australijskom fudbalu. U tridesetim godinama prelazi da igra za Sydnej Svanse, poznati klub iz ovog grada. Za vreme našeg druženja Majk i ja često smo išli na utakmice tof tima,  pošto je on kao bivši igrač imao ulaznice za počasnu ložu kluba.

Nazad na košarku. Finale  2007. je bilo između dva stara protivnika, Megabaksa i našeg Feniksa, ali u izmenjenin ulogama jer smo sad bili jači za Majka. Pobedili smo sa 40 poena razlike, i naneli im najteži poraz od postanka! Majkl Majk Parsons je bio rođeni pobednik a mi, njegovi saigrači, imali smo čast i privilegiju da igramo i družimo se sa velikom legendom australijskog sporta. Iste godine u letnjoj sezoni osvojili smo šampionat, opet velikom pobedom nad Megabaksima”.

A onda, iznenada strašna vest – naš Majk doživeo je moždani udar! Kasnijim ispitivanjem utvrđeno da je bolovao od malignog tumora mozga.

Obilazio sam ga u bolnici, upoznao njegovu majku i sestru koje su bile dirnute brigom za Majka. Rođeni pobednik Majkl Majk Parson izgubio najvažniju bitku 24. aprila 2009, ali zauvek ostaje u mislima nas koji smo ga poznavali, poštovali, voleli i imali čast da, makar kao veterani, igraju sa njim. Ostavio je surugu i dvoje dece. I mnogo prijatelja, poštovalaca njegovih ljudskih vrlina i velikih sportskih kvaliteta. Ovo sećanje na njega je omaž tom izuzetnom čoveku koji je, na žalost, prekratko živeo ali je ipak uspeo da mnogo uradi.

Sleva: Fil Hadson, suvlasnik Sidnej Kingsa, Branislav Mitković, Ron Tedford, američki koledž igrač, Majk Parsons, Geri Logan, čuveni sidnejski ragbista i policijski detektiv, i Zoran Vasić bivši igrač Sloboda Dite

Photo: Privatna arhiva