Na današnji dan, 28. oktobra 1924, dakle pre tačno jedan vek, rođen je jedan od “patrijarha” naše košarke, profesor Aleksandar Nikolić. Tim povodom prenosimo sa sajta sportklub.n1info.rs tekst novinarke Nine Spasojević Radojević (https://sportklub.n1info.rs/kosarka/kosarka-ostalo/vek-od-rodjenja-ace-nikolica-profo-hvala-za-loptu/).

***

Košarkaške legende. Velikani… Novo groblje… Priče ispričane, a one retke, neispričane, čekaju sudbinski red. I tako, po ko zna koji put stigne potvrda kako je svet mali unutar velike košarkaške porodice i oko nje. Neko, ili nešto se uvek potrudi da tople reči nenadano krenu. Kao bujica. U ovom slučaju, svakako ne i slučajno, baš na tom svetom mestu, gde počivaju besmrtne ljudske gromade, a svega par stotina metara od hrama naše kraljice igara, dvorane „Aleksandar Nikolić“...

Bilo je to posle neke od „košarkaških sahrana“ kada smo setno raspredali kako je u našoj trofejnoj igri pod obručima sve manje doajena. I kako je u ovom lepom, voljenom sportu sve prolazno, ali na sreću i večno. Uz neizbežno pominjanje očeva naše košarke, Nebojše, Bore, Profe, Raše, Ranka…

„Izvinite što se ubacujem u razgovor, čujem da spominjete našeg Momu… Morala sam da vam priđem“, prenu nas glas gospođe, koja je došla na neku drugu sahranu.

Zbunjeno se zagledasmo, ali na kratko, jer odmah je stiglo objašnjenje da je Moma niko drugi do profesor Aleksandar Nikolić, a dotična dama njegova svastika. Gordana Dojčinović Rutar.

„Da, da, Moma, tako ga je majka Krista zvala, a zatim i cela rodbina. Za ceo svet Aca, ili Profa, a za nas je bio i ostao, jednostavno – Moma… Čovek velikog srca i široke duše. Moja sestra od strica, Ksenija, bila je njegova žena… Oboje su poticali iz sjajnih porodica…“

I tako, izrečene činjenice i emotivna sećanja dobiše nastavak koji dan kasnije u srcu grada, gde gospođa Gordana stanuje. Rado je prihvatila poziv za razgovor, uz uslov da je ne slikam, jer kako reče, „nisam ja bitna“, uz setan i nostalgičan uzdah je dodala:

„Srećna sam da mogu bar nešto učinim za Momu. Da se čuje makar neki novi detalj o toj ljudini, jer je on nerado pričao o sebi. To je najmanje što mogu da uradim, zaslužio je mnogo više. Bio je veliki čovek, a normalan, skroman i pošten. Uživao je ogroman autoritet, pa je delovao strogo i ozbiljno, ali najbliži ga pamte kao blagu osobu, dobričinu. Nikada nije bio „ja, pa ja“. Umeo je da sasluša, mudro posavetuje i ohrabri, uvek sa laganim, dobroćudnim smeškom. Njemu je duševna hrana bila da pomaže i nekog usreći. To je iskreno radio, ne iz interesa, jer je rođen u vrlo bogatoj familiji. Bio je bogataš, a saosećao je sa siromašnima“.

Poznato je da je Acin otac bio najbogatiji čovek u Brčkom.

„Đorđe je bio bankar, zemljoposednik u rodnom šljivarskom kraju. Imao je prvi automobil u Brčkom i hotele, od kojih jedan postoji i danas. A Moma, kao vaspitan i izuzetno pametan dečko, nastavio je školovanje u Beogradu, na Banovom brdu, u gimnaziji „Kralj Aleksandar“, gde se i sreo sa košarkom. Sticao je veliko obrazovanje, učio francuski jezik i govorio ga veoma dobro. Bio je svestran, radoznalog duha, a ne verujem da znate ovaj podatak – sjajno je pevao“, otkrila je gospođa Dojčinović Rutar.

Slavni košarkaški put

Jedan od očeva naše košarke, legendarni Aleksandar Nikolić, rođen je 28. oktobra 1924. godine u Sarajevu, a umro 12. marta 2000. u Beogradu. Završio je gimnaziju „Kralj Aleksandar Karađorđević“ u Beogradu, zatim studirao pravo i medicinu i bio predavač na Fakultetu za fizičku kulturu.

Igrao je u Partizanu, Crvenoj zvezdi, sa kojom je tri puta bio prvak države, potom u OKK Beogradu i Železničaru iz Čačka, gde je završio karijeru u 27. godini.

Za 15 godina na klupi državnog tima osvojio je četiri medalje, srebrne na EP 1961. i na SP u Brazilu 1963. i dva zlata, na EP 1977. u Belgiji i na SP 1978. u Manili.

Na klupskom planu Nikolić je sa italijanskom Injisom 70- ih godina prošlog veka osvojio tri titule prvaka Evrope. U Italiji je još vodio ekipe Fortituda, Virtusa, Venecije, Skavolinija i Udina. Bio je stručni savetnik Željku Obradoviću u Partizanu 1992. godine, kada su se crno-beli popeli na evropski tron. Lansirao je mnoštvo asova i vrhunskih trenera.

FIBA mu je dodelila 1995. godine Orden časti, a 1998. je izabran u Kuću slavnih u Springfildu. Devet godina kasnije posthumno je uvršten i u FIBA Kuću slavnih u španskom gradu Alkobendasu.

Sećajući se da je vreme provedeno sa Profom bilo dragoceno, Gordana se vraća na početak pedesetih godina prošlog veka, na događaj, koji je obeležio njen život.

„Pre nego što mu se rodila starija kćerka Dubravka, Moma je poslom otputovao u Pariz, a njegov povratak u Beograd pamtiću dok sam živa. Bila sam još dete, stanovali smo preko puta Novog groblja i tako jednog dana, dok sam se igrala sa društvom, ugledah siluetu gospodina sa šeširom, kako nam se ulicom približava. Taman kada sam ga prepoznala, nešto je poletelo ka meni. Vidim loptu, ali u toj brzini, navikla na krpenjaču, još ne shvatam kakvu. Doletela mi je pravo u ruke. Gumena! Iz Pariza! Mojoj sreći nije bilo kraja, neopisiv, nezaboravan osećaj. Bila sam glavna u mom kraju…“

Zahvaljujući profesoru Nikoliću i gumenoj lopti iz Francuske naša prijatna sagovornica se neizbežno vezala za košarku, pored klasične muzike, kojom se bavi ona i veći deo njene najuže porodice.

„Sećam se finala Evropskog prvenstva u Beogradu, 1961. godine, bila sam na toj utakmici na Sajmu i poraz od reprezentacije SSSR mi je teško pao. Rusi su uvek negovali stil igre u kojoj je oslonac bio neki gigant. Tada je za njih igrao Kruminš, dobro sam mu zapamtila prezime, a i visinu od čak 218 centimetara! Posle tog poraza bila sam mnogo ljuta i razočarana. Rekla sam Momi, „pa ovo nije regularno, njihov centar je viši za dve, tri glave od naših“, a on se na to blago nasmešio“.

Međutim, legendarni stručnjak je uskoro našao šarmantan način kako da doskoči najjačim i najvišim rivalima.

„Pušio je mnogo i mnogi znaju priču kako je posle svakih ispušenih pet cigareta od pikavaca pravio „tim“. Postrojio bi „petorku“ u pepeljari, a zatim ređao i pomerao „igrače“ po stolu, na taj način spremao taktiku za utakmice… Ponekad bi nam i otkrio šta je naumio, bilo je veoma zanimljivo slušati ga. A bila sam svedok u Varezeu, kao Ksenijina i njegova gošća, kada je slao špijune na treninge protivnika i posle je sa Injisom postao prvak Italije“.

Radio je kao trener u Italiji

Kao čaroban događaj iz detinjstva Gordana pamti i da je iz Kine od Profe dobila crvenu hartiju sa belom podlogom, rezani dekorativni papir u origami tehnici.

„Bila sam fascinirana poklonom i kineskom strpljivošću u izradi takvih čudesnih stvari. Moma je bio naš prozor u svet. Za razliku od nas mogao je da putuje u inostranstvo i donosio nam je neverovatne darove i doživljaje“.

Zanimljivo kazivanje o čuvenom treneru nas zatim ponovo vraća u sredinu prošlog veka.

„Moma je rano ostao bez oca Đorđa, a u Brčko je često dolazio kod majke Kriste, koja je u vreme NDH morala da beži iz Bosne pred naletom ustaša. Spasila se tako što im je dala porodični nakit i poštedeli su joj život. Bila je predivna žena, posle rata se vratila u Brčko, gde joj je od imovine ostala samo porodična kuća. A Moma je moju sestru od strica, Kseniju, kćerku sveštenika, upoznao upravo u Brčkom. Bila je to ljubav na prvi pogled, venčali su se 1950. godine u tom gradu, gde im je 1952. rođena kćerka Dubravka, a Marinu su dobili kasnije u Beogradu. Ksenija i Moma su imali brak za primer, skladan, prepun poštovanja. U njihovoj kući se znao red, ali taj dom je uvek odisao toplinom i gostoljubivošću“.
Inače, profesor Nikolić je u dalekom Helsinkiju primio lepu vest da je postao otac.

„Tada sam i ja bila u Brčkom, Moma je bio na OI u Helsinkiju, naša reprezentacija nije učestvovala, ali on je poslat u izvidnicu. Za to vreme Ksenija se porađala, dva puta sam trčala po babicu, a ispostavilo se, bila je lažna uzbuna. Treći put kada me Ksenija molila najpre nisam htela, ali strina je rekla, hajde, ovaj put je ozbiljno. I tako, igrom slučaja, videla sam njegovo prvo dete pre njega“, smeška se toplo Profina svastika.

Uspomene naviru, a Gordana jednu potkrepljuje predratnim metalnim novčićem, koji „ceo život“ nosi u novčaniku.

„Mojim roditeljima su posle rata ostale petobanke sa likom kralja Petra i tata je većinu poklonio Momi 1952. godine, jer su ti srebrnjaci bili na ceni u Italiji. Tamo ih je unovčio, pretvorio u lire i za te pare kupio dečja kolica. Bila su to najlepša kolica, ne samo u Brčkom, nego i u Beogradu. Kako sam samo srećno i ponosno njima vozila tek rođenu Dubravku“.
Sa puno žara, ljubavi i poštovanja ova neposredna i simpatična žena pričala je o slavnom zetu, a kada su na red došle tužne teme, nastavila je tiho i setno.

„Bio je očajan posle Koraćeve smrti. Sad kao da ga vidim, svratio je posle sahrane kod nas. Smrknut i slomljen, nije imao snage da kaže ni reč… A tek kako je teško preživljavao činjenicu da mu je kćerka Marina teško bolesna. Krio je to od supruge da bi je poštedeo bola i svu tugu i borbu preuzeo na sebe. Vodio je Marinu u Pariz na lečenje, ali nije joj bilo spasa i to ga je slomilo, izjedalo i odvelo na put bez povratka. Marina je umrla godinu dana posle njega, u 33. godini, a Ksenija 2015“.

Gordana se dobro seća poslednjeg susreta sa Profom.

„Poslednji put sam ga videla 1999. godine, na svetog Jovana, kod moje rođene sestre. Ne mogu da zaboravim scenu kada je došao, sa koliko poštovanja su ga pozdravili svi gosti na slavi. Tada sam rekla „svi u familiji možemo da se hvalimo, slikamo i ponosimo svojim životom, ali niko nije dostigao Momu, jer njegovo obrazovanje, uspešnost i ljudskost su nedostižni“. Osmehnuo se ćutke, u svom stilu, kao da mu nije bilo prijatno zbog tolikih pohvala…“

Željko Obradović, Aleksandar Nikolić i Milenko Savović

Nikolić je umro 12. marta 2000. godine, a sahranjen tri dana kasnije u Aleji Velikana.

„Moja mama Milena u 82. godini, iako je bila već veoma slaba, došla je na sahranu posle svih nas. Iznenadila sam se kada sam je videla, smogla je snage i fizičke i psihičke. Pomogla joj je žena koja ju je čuvala, polako ruku pod ruku, korak po korak. Rekla je, pa kako da ne ispratim našeg Momu… Razumela sam je naravno… Upravo ona je vodila Kseniju i Momu iz Beograda u Brčko da Ksenijin otac da pristanak da se venčaju“.

I posle svega ostao je osećaj ponosa i nostalgije. Sećanje na dobrog i blagog Momu, legendarnog trenera, profesora Aleksandra Nikolića, člana Kuće Slavnih u Springfildu.

Dubravka je bila u Springfildu 1998. godine, kada je primljen. Ja sam Kuću Slavnih posetila 2010. godine, jer inače, često boravim u SAD, tamo mi živi ćerka sa porodicom. Osetili smo veliko uzbuđenje kada smo tamo ušli. Naišli smo na njegovu ogromnu sliku na zidu. Stala sam ispred nje i rekla: Momo, hvala ti za loptu!“

Photo: KSS